Михајло Пупин (1858–1935) био је српско и амерички научник и проналазач, најпознатији је по Пупиновом калему, изуму који је знатно проширио домет телефонске комуникације. Рођен је у Идвору, у Србији (некада део Аустро-угарске), а као тинејџер емигрирао је у САД. По доласку, радио је тешке физичке послове пре него што је започео своје школовање на Универзитету Колумбија. Као професор на Колумбији, допринео је и раном развоју рендгенске технологије и постао једна од кључних фигура у настанку модерне телекомуникација.

Поред научног рада, Пупин је био велики поборник српских интереса, саветујући америчке лидере током Првог светског рата и промовишући образовање и културне везе. Његова аутобиографија Са пашњака до научењака, која је добила Пулицерову награду, описује његово изузетно путовање од села у Србији до научне славе. Пупин остаје симбол иновација, дипломатије и успеха имиграната.

Матеја Матејић (1924–?) био је српско-амерички писац, професор и културни делатник који је одиграо значајну улогу у промоцији српског наслеђа у Сједињеним Америчким Државама. Рођен у Смедереву, емигрирао је у САД 1956. године након Другог светског рата, пошто је теолошко образовање завршио и био рукоположен за свештеника у Италији. Већи део своје каријере провео је на Државном универзитету Охајо као професор словенских језика и књижевности, где је такође био суоснивач и руководилац Хиландарске истраживачке библиотеке, значајног центра за проучавање српске средњовековне културе. Као аутор, писао је поезију и прозу усредсређену на идентитет, дијаспору и духовност, а бавио се и превођењем и уређивањем српских књижевних дела за англофонску публику. Његово наслеђе огледа се у јачању академских и културних веза између Србије и Сједињених Америчких Држава.

Едвард В. Рајан био је амерички лекар и хуманитарац који је одиграо кључну улогу у Србији током Првог светског рата. Образован на Универзитету Фордхам, придружио се Америчком Црвеном крсту и 1914. године послат је у Београд да предводи медицинску мисију у условима рата и разорне епидемије тифуса. Суочен са претрпаним болницама и озбиљним недостатком материјала, организовао је системе хитне медицинске помоћи, координисао здравствене напоре и допринео сузбијању епидемије. Његов тим извео је више од 8.000 операција и пружио обимну помоћ како војницима тако и цивилима. Током аустроугарске окупације, користио је заштиту Црвеног крста како би склонио цивиле и неформално заступао интересе локалног становништва. За свој рад добио је више међународних признања и у Србији се памти као један од кључних страних лекара који су помогли земљи у њеном најтежем периоду.

Милан Мандарић био је српско-амерички предузетник и фудбалски функционер који се из скромних почетака у Лики (некадашња Југославија) уздигао до пионира у Силицијумској долини и значајне личности у развоју професионалног фудбала у Сједињеним Америчким Државама и Европи. Након емиграције шездесетих година, изградио је успешну електронску компанију у Калифорнији која је снабдевала растућу рачунарску индустрију, а потом је капитал улагао у високотехнолошке подухвате. Паралелно с тим, имао је важну улогу у раним фазама развоја америчког фудбала кроз НАСЛ, као власник клуба Сан Хозе Ертквејкс, сарађујући са светским звездама као што су Пеле и Џорџ Бест. Касније је водио више енглеских фудбалских клубова, укључујући Портсмут, Лестер Сити и Шефилд Венздеј, доприносећи њиховој финансијској стабилизацији и спортском напретку. Упркос међународној каријери, одржавао је снажне везе са Србијом и остао упамћен као пословни иноватор и утицајан спортски руководилац.

Рут Стенли Фарнам (1873–1956) била је америчка списатељица, филантроп и добровољац-војник, позната по свом изузетном ангажовању у Србији током Балканских ратова и Првог светског рата. Првобитно је водила удобан живот у Сједињеним Америчким Државама, али ју је посета Београду 1913. године суочила са људском ценом рата, што ју је подстакло да помаже у импровизованим болницама иако није имала медицинску обуку. Током Првог светског рата вратила се у Србију, организујући помоћ и радећи уз медицинске јединице, при чему је била сведок великих догађаја као што су епидемија тифуса и повлачење српске војске преко Албаније. Године 1916. званично се прикључила Првом коњичком пуку српске војске — постајући једна од ретких америчких жена које су служиле као војници у рату — и учествовала је на Солунском фронту. После рата, своја искуства забележила је у делу „Нација на ивици“ (1918), залажући се за Србију и чувајући сведочанства о њеном ратном страдању и отпорности.

Питер Богданович (1939–2022) био је амерички редитељ, сценариста и историчар филма српског порекла, као и једна од кључних личности покрета „Нови Холивуд“ седамдесетих година XX века. Рођен у Њујорку од оца Србина из Руме и мајке аустријско-јеврејског порекла, рано је развио страст према филму, радећи као критичар и кустос у Музеју модерне уметности. У јавности се истакао филмом „Последња биоскопска представа“ (1971), који је добио осам номинација за Оскара, а затим и успешним филмовима као што су „Шта има, докторе?“ и „Папирни месец“. Упркос каснијим професионалним и личним тешкоћама, остао је утицајан глас у свету филма кроз глуму, писање и очување филмске баштине. Током читавог живота одржавао је снажне везе са својим српским коренима, а преминуо је 2022. године у 82. години живота.

Мичел Пејџ (рођен као Михајло Пејић, 1918–2003) био је високо одликован амерички маринац српског порекла, слављен због изузетне храбрости током Другог светског рата.

Рођен је у Пенсилванији, близу Шарлероа, у породици српских имиграната са Аустроугарске Војне границе. Одрастао је уз дубоко поштовање свог наслеђа. У време Велике депресије и ограничених могућности за запослење, пешке је прешао стотине километара како би се са 18 година придружио америчким маринцима, прихватајући име Мичел Пејџ ради лакше асимилације. Након обуке, распоређен је близу Маниле на Филипинима, где је служио више од годину дана и играо бејзбол као бацач у маринском тиму, па чак и играо против америчких All-Stars. Због својих вештина добио је златну палицу од америчког виског комесара на Филипинима.

Роуз Ен Вујић (1927–2001) била је пионирска законодавац у Калифорнији и прва жена икада изабрана у Сенат Калифорније. Конзервативна демократкиња из Динубе у Централној долини, била је позната по свом интегритету, жестокој независности и непоколебљивој борби за фармере и руралне заједнице.

Рођена је у породици српских имигрантских фармера из Херцеговине и одрасла је у Динуби, југозападно од Фресна. Студирала је рачуноводство и радила са братом на управљању породичном фармом од 180 хектара цитруса и воћака. Политика јој није била амбиција — све до 1976. године, када је неочекивано кандидовала за Сенат Калифорније и тек касније сазнала да никада раније жена није била чланица тог дома. Иако је била аутсајдер, победила је добро финансираног републиканца и ступила на дужност 1977. године.

Чарлс Симић (рођен као Душан Симић, 1938–2023) био је амерички песник, есејиста, преводилац и Песник Лауреат САД, добитник Пулицерове награде, познат по свом минималистичком стилу, суреалистичким сликама и истраживању тема рата, сећања и људске патње. Рођен је у Београду 1938. године, а његово детињство обележиле су трауме нацистичке окупације и послератне разорности Југославије, искуства која су дубоко обликовала његов књижевни израз.

Његов отац, Ђорђе Симић, инжењер, након Другог светског рата преселио се у Италију, а касније у Сједињене Америчке Државе. Године 1954. Чарлс му се придружио у Америци заједно са мајком и братом. По доласку, отац му је дао име „Чарлс“, што је означило почетак његовог америчког живота. Ране године у Америци биле су обележене финансијским тешкоћама и породичним напетостима, укључујући развод родитеља. Док је похађао вечерње часове на Универзитету у Њујорку, Симић је радио разне послове – као коректор, рачуновођа, продавац кошуља, службеник у књижари – и служио је две године у америчкој војсци.

Хамилтон Фиш Армстронг (1893–1973) био је значајан амерички новинар, уредник, дипломата и један од најупорнијих пријатеља српског народа. Рођен је у утицајној породици Фиш из Њујорка, а име је добио по свом ујаку Хамилтону Фишу, бившем државном секретару САД у време председника Јулиса Гранта. Армстронг је дипломирао на Принстон универзитету 1916. године, али је још као студент 1912. показао своју посвећеност Србији организовањем лутрије за прикупљање средстава за куповину аутомобила као помоћ Србији током Балканских ратова.

Веза са Србијом се додатно учврстила када је током Првог светског рата служио као војни аташе у Србији, стекавши непосредан увид у политичку сложеност и отпорност тог региона. То искуство покренуло је његово животно интересовање за међународне односе, посебно за Балкан.

Паулина Лебл-Албала (1891–1967) била је једна од најзначајнијих српских интелектуалки ране 20. века — преводилац, књижевни критичар, феминисткиња и хуманисткиња која је оставила трајан допринос српској књижевности и грађанском друштву.

Рођена је 1891. године у Београду у породици ашкенашких Јевреја, као ћерка јеврејског инжењера. Део детињства провела је у Нишу, где је њен отац радио на изградњи железнице, пре него што се уписала у Прву женску гимназију у Београду. Накнадно је студирала класичне науке на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где су јој професори били неки од најутицајнијих српских књижевних критичара — Јован Скерлић и браћа Јован и Богдан Поповић.

Лео Каспер (рођен 1893. године у Минесоти) био је амерички инжењер и хуманитарац бахарског порекла који је имао кључну улогу у напорима обнове Србије после Првог светског рата, најзначајније као надзорник изградње Универзитетске библиотеке у Београду, финансиране од стране Carnegie Endowment for International Peace.

Каспер је студирао рударско инжењерство и пословну администрацију у Минесоти. На почетку Првог светског рата радио је у Солуну (Салоники) као помоћник управника локалне филијале Standard Oil компаније. Придружио се америчкој војсци и служио као потпоручник у Француској. Крајем рата распоређен је у јужну Србију у оквиру American Relief Administration (ARA), велике америчке хуманитарне мисије за обнову Европе.

Бил Вукович (рођен као Васо Вучуровић, 1918–1955) био је легендарни амерички тркач аутомобила српског порекла, широко признат као један од најбољих возача свог доба. Рођен је у Фресну, Калифорнија, у породици српских имиграната из Црне Горе. Заједно са старијим братом Илијом (Елијем) почео је да се такмичи у мидџет тркама како би помогао великој породици након што им је отац Јован починио самоубиство.

Вукович је почео да се такмичи са 18 година и брзо стекао репутацију због свог неустрашивог стила вожње и радне етике, често се такмичећи и до седам пута недељно. Упркос озбиљним повредама, укључујући сломљена ребра и кључну кост, остао је посвећен спорту. Након доминације у мидџет тркама после Другог светског рата, прешао је на трке Индијанаполис 500, једну од најпрестижнијих трка на свету и претечу савремених Формула 1 трка.

Дренка Опалић Вилен (1928– ) рођена је у српској породици близу Загреба 1928. године. Током Другог светског рата изгубила је оца и брата услед насиља Независне државе Хрватске. Дренка, њена мајка и сестра побегле су у Београд као избеглице. Са даром за језике, студирала је на Универзитету у Бирмингему у Великој Британији, а касније је од 1953. до 1956. предавала енглески језик на Универзитету у Београду. На крају се удала за Пола Вилена, Американца који је радио за Радио Слободна Европа, и преселила се у Сједињене Америчке Државе, где је првобитно радила на енциклопедијском годишњаку.

Хелен Делих Бентли (1923–2016) била је истакнута америчка политичарка, новинарка и стручњакиња за трговину српског порекла, најпознатија по свом раду у Представничком дому САД и заступању америчке поморске индустрије.

Рођена је 28. новембра 1923. године у Руту, малом рударском месту у округу Вајт Пајн, Невада, у породици српских имиграната. Њен живот обележиле су ране тешкоће – са осам година изгубила је оца услед силикозе, честе болести рударских радника. Ова трагедија оставила је трајан утицај на њен поглед на свет и професионалне амбиције.

Вељко Шошо (1917–2002), познатији под сценским именом Бред Декстер, био је српско-амерички глумац и продуцент, слављен због улоге у филму „Величанствена седморица“ и памћен као један од првих Срба који су се прославили у Холивуду.

Рођен је 1917. године у Голдфилду, Невада, у породици српских имиграната из Херцеговине. Његов рани живот обележиле су тешкоће. Након што је 1923. године велики пожар уништио Голдфилд, породица се преселила у Лос Анђелес, где је провео већи део живота. Као млад човек, бавио се аматерским боксом пре него што се посветио глуми. Освојио је стипендију за престижну Пазадену Плејхаус, значајну глумачку школу која је покренула каријере звезда као што су Дастин Хофман и Џин Хекмен.

Ђорђе Шагић (1794–1873), познатији као Џорџ Фишер, био је први регистровани српски имигрант у Сједињеним Америчким Државама и један од најзанимљивијих, али заборављених Срба који је оставио значајан траг у америчкој и мексичкој историји 19. века.

Рођен је 1794. године у Стони Београду, близу Будимпеште, а као млад човек напустио је студије у Семинарији у Сремским Карловцима како би се прикључио Првом српском устанку против Османског царства. Након што је устанак привремено угушен, путовао је по Европи као трговац, а 1816. године, без икаквог новца, укрцао се на брод у Хамбургу са одредиштем Филаделфија. По доласку у САД прихватио је име Џорџ Фишер.

Карл Малден (рођен као Младен Секуловић, 1912–2009) био је познати амерички глумац српског и чешког порекла, слављен због својих снажних наступа како у филму тако и на телевизији. Рођен је у Чикагу као син Србина из Билеће (Херцеговина) и Чехиње, а одрастао је у Герију, Индијана, где је радио у челичани пре него што се посветио глумачкој каријери. Дубоко повезан са српским коренима, одрастао је говорећи српски и учествујући у животу Српске православне цркве у Сједињеним Државама.

Ђорђе Зечевић (1935–2012) био је српски филмски продуцент, предузетник и оснивач продукцијске куће Smart Egg Pictures, који је оставио трајан траг у европском и америчком филму.