Чланство без користи: место Србије у WAICO-у

Чему је Србија заправо приступила

Представници двадесет девет држава потписали су 16. јула 2026, дан пре отварања Светске конференције о вештачкој интелигенцији у Шангају, оснивачки споразум Светске организације за сарадњу у области вештачке интелигенције (WAICO). У име Пекинга потписао га је кинески министар спољних послова Ванг Ји, а догађају је присуствовао генерални секретар УН Антонио Гутерес. Оснивање овог тела први пут је предложио премијер Ли Ћијанг на истој конференцији 2025. године, а седиште организације налази се у Шангају. Њен прокламовани циљ јесте унапређење међународне сарадње и управљања у области вештачке интелигенције, поштовање Повеље УН и примена „приступа усмереног на људе“, уз посебну пажњу посвећену смањивању технолошког јаза између богатих и сиромашних држава.

Србија је била међу тих двадесет девет држава. Европски део чланства чине Србија, Белорусија и Русија. Споразум није потписала ниједна држава чланица ЕУ, ниједна привреда Г7, нити иједна друга земља кандидат за чланство у ЕУ. Турска, Пољска, Грчка, Италија и Немачка, државе са којима Србија редовно пореди своје резултате, тог лета биле су на другој страни, потписујући америчку Изјаву о могућностима у области вештачке интелигенције.

То је прва чињеница с којом се расправа о јавним политикама у Србији мора суочити, а она није идеолошке природе. Реч је о чињеници која показује у каквом се друштву Србија сада формално налази у области која је постала главна оса око које се организује надметање великих сила.

Суштински или симболички? И једно и друго, али у погрешној сразмери

Посматрано са становишта правног садржаја, WAICO има прилично скромну тежину. Независне анализе објављене након потписивања указују на то да целокупан текст оснивачког акта није објављен, да подаци о броју запослених и финансирању секретаријата нису доступни, да не постоје јавно објављени буџет нити план доприноса држава чланица, као и да није утврђено да ли ће организација моћи да доноси стандарде, сертификује системе и спроводи евалуације или ће деловати као форум за јавне политике који усваја препоруке. Такође није јасно када споразум ступа на снагу нити које државе потписнице намеравају да га ратификују у складу са својим унутрашњим процедурама. Оно што је Кина конкретно понудила чланицама скромног је обима и пре свега развојног карактера: 5.000 места за обуку у области вештачке интелигенције за учеснике са Глобалног југа током пет година, центре за сарадњу са ASEAN-ом, Афричком унијом, BRICS-ом и Шангајском организацијом за сарадњу (SCO), као и систем раног упозоравања на екстремне временске прилике заснован на вештачкој интелигенцији.

Србија, дакле, није преузела никакву проверљиву финансијску обавезу, обавезујуће регулаторно опредељење нити захтев у погледу набавке одређених технологија. У уском правном смислу, скептици који овај потез називају приликом за заједничку фотографију углавном су у праву.

Међутим, греше у погледу онога што је заиста важно. Вредност српског потписа за Пекинг никада није ни била у уговорним обавезама — била је у мапи. У јавним материјалима WAICO изричито се наводи да је координација техничких стандарда део њеног дневног реда, док аналитичари у Бриселу ову организацију пре свега посматрају као инструмент за обликовање тога ко ће током наредне деценије постављати инфраструктурне норме и одређивати оквире дигиталних екосистема. Србија је тако, практично без икаквог трошка за Пекинг и без јасно утврђене конкретне користи за Београд, обезбедила европску тачку ослонца за архитектуру управљања коју је осмислила Кина.

Посебно је упадљиво то што је Русију представљао потпредседник владе заједно са министром дигиталног развоја, а Кину министар спољних послова, док представник Србије који је потписао документ није јавно идентификован, нити је након потписивања уследило садржајније саопштење Владе Србије. Извештавање домаћих медија углавном се ослањало на агенцијске вести Синхуе и Спутњика. Оснивачко чланство у међувладиној организацији које власт не објасни сопственој јавности тешко се може сматрати добрим аранжманом према било ком мерилу одговорног управљања.

Искрено сагледавање користи

Три аргумента у прилог учешћу заслужују озбиљно разматрање.

Први су приступ и могућност избора. Србија је земља са средњим нивоом дохотка која располаже стварним, али ограниченим рачунарским капацитетима. Програми обуке и изградње капацитета које нуди WAICO не представљају трошак за Србију, а могли би да користе српским истраживачима. Чланство је отворено и не условљава се вредносним критеријумима, а таква отвореност има стварну привлачност за земљу која се више пута сусретала са условљавањем у западним форумима.

Други је јачање преговарачке позиције у билатералном односу који доноси конкретне резултате. Кинеске инвестиције у српску индустрију нису хипотетичке. Посета Пекингу у мају 2026. године резултирала је потписивањем више од тридесет споразума и меморандума, укључујући меморандум о сарадњи у области вештачке интелигенције између Канцеларије за ИТ и еУправу и кинеске Националне комисије за развој и реформе, уз најаву нових производних пројеката. Без обзира на то како се оцењују услови те сарадње, низ конкретних пројеката постоји, а Београд је с разлогом могао да закључи да потписивањем јача сопствену преговарачку позицију у оквиру тог односа.

Трећи је аргумент Глобалног југа, који је у домаћој јавности изнело више српских стручњака за технологију: организација под вођством Кине могла би да снизи цену приступа капацитетима вештачке интелигенције за државе које не могу себи да приуште западне моделе засноване на претплати. Тај аргумент није без основа.

Међутим, користи од учешћа морају се одмеравати у односу на оно чиме Србија већ располаже. Национална платформа за вештачку интелигенцију Србије у Државном дата центру у Крагујевцу заснована је на технологији компаније NVIDIA, а OECD ју је 2023. године уврстио међу најиновативније пројекте јавног сектора у свету. Платформа се додатно проширује кроз пројекат вредан приближно 50 милиона евра, који Србија развија са Француском и који обухвата око 640 суперчипова NVIDIA Grace Hopper. Србија је од децембра 2024. председавала Глобалним партнерством за вештачку интелигенцију (GPAI), које делује у оквиру OECD-а. Стратегија развоја вештачке интелигенције Републике Србије за период 2025–2030. године изричито је усклађена са оквиром Европске комисије за вештачку интелигенцију, што произлази и из обавеза Србије као кандидата за чланство у Европској унији.

Другим речима, инфраструктура која доноси конкретне резултате, рачунарски капацитети, истраживачка партнерства и регулаторни правац Србије већ су везани за Запад. WAICO томе, за сада, додаје семинаре. Још важније, и политичко одредиште Србије јесте Запад: отворено и демократско друштво не може различите и међусобно супротстављене моделе дигиталног управљања третирати као нормативно равноправне.

Трошкови су концентрисани и непосредни

Најозбиљнији ризик појавио се свега месец дана након потписивања. Ројтерс је 14. августа 2026. године известио о недатираном нацрту писма Стејт департмента упућеном тридесет петорици потписника јунске Изјаве о могућностима у области вештачке интелигенције (AI Opportunity Statement), у којем се наводи да се обавеза у оквиру иницијативе Pax Silica „не може истовремено преузети са чланством у паралелним иницијативама чија су очекивања у супротности са нашим“, уз недвосмислену поруку да „бити део свега значи не бити део ничега“. Амерички званичник изјавио је за Ројтерс да је намера била да се јасно стави до знања да државе не могу истовремено користити предности оба приступа. Писмо нема датум, није послато, а Стејт департмент је одбио да га коментарише — реч је, дакле, о сигналу, а не о званичној политици. Ипак, његова логика је недвосмислена: Вашингтон чланство у супарничким оквирима за вештачку интелигенцију све више посматра као тест поверења који може имати последице по приступ напредним чиповима и заједничке инвестиције у ланце снабдевања.

Положај Србије у том погледу неповољнији је од положаја Казахстана, чији је случај, према извештајима, и подстакао израду нацрта. Казахстан учествује у оба оквира и располаже значајним стратешким утицајем захваљујући критичним минералним сировинама. Србија је присутна само у једном — кинеском — и не располаже упоредивом полугом. Београд није потписао ни Декларацију Pax Silica, ни Изјаву о могућностима у области вештачке интелигенције, док је Европска унија прву потписала у јуну 2026. године. Србија је тако успела да преузме репутациони трошак сврставања, а да притом није обезбедила корист од институционалног ослонца на другој страни.

Томе се придружује и регулаторни трошак. Акт Европске уније о вештачкој интелигенцији (EU AI Act) почео је у потпуности да се примењује 2. августа 2026. године. Србија још увек нема закон о вештачкој интелигенцији — законодавни поступак је у току — већ само стратегију и етичке смернице. Сваки сат проведен у оквиру за управљање вештачком интелигенцијом чије је нормативно тежиште на државном суверенитету и развоју, а не на правима и безбедности, јесте сат мање посвећен усклађивању законодавства које ће стварни напредак Србије у приступним преговорима са Европском унијом захтевати.

Овде није реч само о разликама у регулаторном приступу. Кинески модел управљања вештачком интелигенцијом део је ширег схватања дигиталног простора у којем државни суверенитет, политичка контрола и надзор имају предност над индивидуалним правима, институционалном одговорношћу и отвореним информационим окружењем. За Србију, европску демократију чија се економска, регулаторна и политичка будућност налази у западном институционалном простору, дубље нормативно усклађивање са таквим моделом било би неспојиво са њеним дугорочним националним интересима. Стога кључно питање није да ли Србија треба да сарађује са Кином у области технологије, већ да ли та сарадња почиње да обликује правила, стандарде и вредности на којима почива дигитално друштво саме Србије.

Безбедносни трошак, с друге стране, делом је наслеђен из ранијих одлука. Инфраструктура рачунарства у облаку и софтверски слој вештачке интелигенције компаније Huawei у Крагујевцу, финансирани грантом кинеске агенције CIDCA у вредности од приближно 11,7 милиона евра, као и систем видео-надзора Safe City, већ се у међународним анализама наводе као пример кинеског утицаја посредством трансфера технологије. Чланство у WAICO претвара низ ранијих комерцијалних одлука у јавно исказану политичку позицију.

Интерес српске привреде

За српску привреду рачуница је још једноставнија. Србија је 2025. године извезла ИКТ услуге у вредности од 4,55 милијарди евра, чиме је технолошки сектор постао једна од најзначајнијих извозних грана земље, док су Сједињене Америчке Државе већ највећи трговински партнер Србије у области ИКТ. Српски програмери, инжењери и технолошке компаније стога већ у великој мери зависе од приступа западној дигиталној економији.

Релевантан национални интерес није стицање још једног места у међународном форуму за вештачку интелигенцију, већ очување приступа тржиштима, технологијама, инвестицијама и регулаторном окружењу од којих већ зависи један од најуспешнијих извозних сектора Србије. Уколико WAICO не обезбеђује упоредив приступ тржишту нити конкретну комерцијалну корист, а истовремено ствара макар и незнатан ризик по те односе, Србија нема много економских разлога да тај ризик преузме.

Да ли се Србија обавезала на примену кинеских модела или стандарда?

На основу јавно доступних података — није. Србија није преузела ниједну објављену обавезу да набавља, даје предност или промовише кинеске темељне моделе вештачке интелигенције, нити постоји јавно доступан документ који захтева усклађивање са кинеским техничким стандардима. Меморандум потписан у мају 2026. године са кинеском Националном комисијом за развој и реформе (NDRC) није правно обавезујући инструмент.

Преостало питање односи се на транспарентност. Ни оснивачки споразум WAICO, ни меморандум са NDRC нису објављени, што значи да се одсуство таквих обавеза не може независно проверити. Београд би требало да објави оба документа и јасно наведе да ли садрже одредбе које се односе на набавке, сертификацију, локализацију података или учешће у утврђивању стандарда.

Препоруке

1. Објавити текстове докумената. Влада би требало да објави оснивачки споразум WAICO и меморандум са кинеском Националном комисијом за развој и реформе (NDRC) из маја 2026. године, као и да јасно саопшти да ли ће од Народне скупштине бити затражена ратификација. Проблем није само чланство, већ пре свега нетранспарентност.

2. Потписати Изјаву о могућностима у области вештачке интелигенције (AI Opportunity Statement) и затражити приступање иницијативи Pax Silica. То је појединачно најзначајнија корективна мера коју Србија тренутно може да предузме, а да се притом не одрекне ничега чиме већ располаже.

3. Окончати усвајање Закона о вештачкој интелигенцији којим би се у домаће законодавство пренео Акт Европске уније о вештачкој интелигенцији (EU AI Act) у року од дванаест месеци, чиме би регулаторно опредељење Србије постало правно недвосмислено.

4. WAICO у пракси третирати као формат посматрачког нивоа. Учествовати у програмима изградње капацитета, али не и у радним групама за утврђивање стандарда, те одбити сваки инструмент који се односи на набавке, сертификацију или локализацију података.

5. Посебно заштитити критичну инфраструктуру. Спровести и објавити безбедносну ревизију компоненти кинеског порекла у оквиру платформе у Крагујевцу и усвојити правила о поузданим добављачима за државне рачунарске капацитете, владин облак и свако коришћење модела вештачке интелигенције у јавном сектору.

6. Стратешки усмерити рачунарску инфраструктуру ка Западу. Завршити планирано проширење суперрачунарских капацитета у сарадњи са Француском и настојати да се Србија укључи у инструменте Европске уније за AI гигафабрике и програм Хоризонт Европа.

7. Уврстити вештачку интелигенцију као сталну тему Стратешког дијалога Србије и Сједињених Америчких Држава, уз конкретну понуду: обавезе у погледу коришћења поузданих добављача и сарадњу у спровођењу контроле извоза у замену за приступ напредним рачунарским капацитетима и заједничке инвестиције.

Грешка Србије у Шангају није била у томе што негује пријатељске односе са Кином. Проблем је у томе што је прихватила оснивачко чланство у институцији једног блока, док истовремено остаје изван одговарајућих институционалних оквира другог, и што је то учинила без јавног образложења. То није мултивекторска дипломатија. То је једнострано излагање ризику, које је још увек могуће исправити уз релативно малу цену.