Како Србија може да поврати своју нафтну индустрију: Енергетска независност и сигурност

Предстојеће санкције и позив на деловање

Санкције против руског енергетског гиганта: У суботу је председник Србије Александар Вучић изјавио да Сједињене Америчке Државе планирају да уведу санкције НИС-у, највећој нафтној и гасној компанији у Србији, због већинског руског власништва, при чему Газпром њефт и Газпром држе укупно 56,15% удела. Председник Вучић је навео да ће санкције ступити на снагу 1. јануара 2025. године и да ће Велика Британија и друге европске земље вероватно следити тај пример.

Хил: Русија користи профит НИС-а за финансирање рата у Украјини: Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији, Кристофер Хил, изјавио је у понедељак да није у могућности да коментарише санкције и додао да Русија користи профит НИС-а за финансирање свог рата у Украјини, а да га притом никада не реинвестира у Србији. „Ово је питање Русије, а не Србије. Ни на који начин нећемо учинити ништа што би у било ком облику или форми нашкодило српској економији. Сва питања ћемо детаљно размотрити са српском владом и осигурати да Србија ни на који начин не буде оштећена. То није циљ и то сигурно неће бити резултат“, рекао је Хил српским медијима. Званичних изјава из Москве није било.

САД ће помоћи у проналажењу решења које не штети Србији: Предстојеће санкције представљају кључну прилику да Србија поврати контролу над својим енергетским сектором, смањи зависност од руског утицаја и усклади се са савременим енергетским трендовима, уз истовремено очување својих економских и стратешких интереса. Такође се може уочити да су Сједињене Америчке Државе спремне да помогну Србији у решавању овог питања без угрожавања њених интереса, што се види не само у изјави амбасадора Хила, већ и у недавним дешавањима у српско-америчким енергетским односима, крунисаним споразумом о стратешкој сарадњи у енергетици који су представници две земље потписали у Вашингтону 18. септембра 2024. године.

Једна од највећих српских компанија и питања енергетске безбедности

Контроверзна продаја и неиспуњено обећање: 51% НИС-а (Нафтне индустрије Србије) продато је Газпром њефту за 400 милиона евра 2008. године, уз додатних 500 милиона евра уложених у модернизацију српског нафтног гиганта. У првој половини исте године профит компаније износио је око 100 милиона евра, што указује на повољност продаје за Русију и штетност по српске националне интересе. Један од главних разлога зашто је компанија продата далеко испод тржишне вредности било је атрактивно обећање о проласку гасовода Јужни ток кроз Србију — договор који је пропао пре десет година, када је пројекат отказан због неусклађености са прописима Европске уније.

Сналажење под санкцијама и губитак приступа најновијој технологији: 2014. године, исте године када је пројекат Јужни ток отказан, НИС се први пут у овом веку суочио са санкцијама великих размера. Компанија је успела да функционише уз коришћење изузетака и ослањање на банке које нису повезане са САД и ЕУ, али дугорочно трпи последице јер су санкције онемогућиле приступ најновијим технологијама западне производње.

Напори Србије да диверзификује енергетско снабдевање: Од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године, зависност Србије од руског гаса показала је њену рањивост у актуелном геополитичком контексту. Прелазак ка диверсификованим изворима енергије ојачаће енергетску безбедност Србије, уз усклађивање са стратешким приоритетима ЕУ и САД за смањење руског утицаја у југоисточној Европи. Србија је предузела бројне кораке у том правцу, укључујући повећана улагања у зелену енергију и пројекте као што је нови гасни интерконектор између Бугарске и Србије, који ће омогућити већи приступ природном гасу из земаља као што је Азербејџан, као и историјску одлуку о развоју нуклеарне енергије у партнерству са Француском.

Опасност од контроле кључног сектора од стране страног актера: Упркос значајном напретку у диверсификацији енергетског снабдевања, власништво над НИС-ом остало је проблем који је донекле био занемарен у јавности. Значај независних, диверсификованих и безбедних стратешких индустрија био је једна од главних лекција коју је свет научио 2022. године, исте године када је НИС остварио рекордни профит од 787 милиона евра, скоро двоструко већи од цене коју је Газпром платио за контролни пакет 14 година раније. Иако српска нафтна индустрија није значајна на глобалном нивоу, она је кључна за националну економију и од 2008. године налази се под контролом једног страног актера. Тај актер сада користи профит из српске нафтне индустрије за вођење рата против земље чији суверенитет Србија подржава, што доводи до санкција које озбиљно угрожавају виталне интересе Србије.

Одговор Србије не сме бити повратак етатизму

Национализација је једино непосредно решење: Ако се најављене санкције уведу, а нафтовод ЈАНАФ постане недоступан, док се многи добављачи прекину, НИС би вероватно изгубио велики део привлачности која га је чинила једним од најзначајнијих „blue-chip“ предузећа у Србији. Са економског становишта, било би логично да Русија размотри продају удела у послу са тако неизвесном будућношћу. Међутим, међународне санкције против Русије и тренутне геополитичке околности остављају јој мало избора, осим да пристане на национализацију, при чему би Србија преузела целокупан руски удео у компанији. Такође би било логично да Русија прихвати повлачење из српске нафтне индустрије, јер Србија још није увела санкције Русији — што је значајно спољнополитичко питање у очима Запада. Подршка Србији у настојању да смањи руски удео требало би да буде приоритет за Запад, јер би могла отворити врата даљем усклађивању спољне и безбедносне политике.

Смањење руског власништва на нулу?: Национализација је неопходан први корак, али би требало да се спроведе фазно. У почетку би Србија могла да преузме руски удео у НИС-у уз обезбеђивање транзиционог стручног знања ради несметаног функционисања. Следећа фаза би се фокусирала на структурне реформе ради побољшања ефикасности и управљања, након чега би уследила јавна понуда акција ради привлачења диверсификованих инвестиција и обезбеђивања дугорочне стабилности. Смањење руског удела на нешто испод 50% било би недовољно, јер би санкције и даље могле да поремете пословање компаније, па је потпуна национализација удела у власништву Газпрома најефикасније краткорочно решење за заштиту економских интереса и енергетске безбедности Србије.

Транзициона национализација, а не повратак етатизму: Са друге стране, национализација без планиране јавне понуде представљала би значајан заокрет у приступу Србије управљању стратешким индустријама. То би био неповољан сигнал приватним инвеститорима и додатно оптерећење за државу, јер су државна предузећа често оптерећена неефикасношћу, лошим управљањем и корупцијом. Задржавање НИС-а под контролом државе било би неповољније од транзиционе национализације јер би додатно учврстило неефикасности и успорило потенцијалне реформе које би могле помоћи зеленој транзицији Србије у конкурентном, тржишно оријентисаном окружењу.

Диверсификовано власништво и енергетска безбедност

Финансирање национализације НИС-а не сме бити препрека: Након најаве санкција од стране председника Србије, вредност акција НИС-а је опала, а руски удео сада се процењује на 630 милиона евра, што је мање од износа који је држава издвојила за нови национални фудбалски стадион (956 милиона евра). Иако би захтевало значајан напор, Србија, која тренутно поседује 29,87% акција, реално би могла да откупи целокупан руски удео. Међутим, то вероватно не би било могуће без међународне подршке, а неопходно је и да се спроведе на начин који не крши санкције према Русији. Пошто је НИС профитабилна компанија са потенцијалом за раст након свеобухватних реформи, проналажење финансијских институција спремних да подрже овај процес, на пример ЕБРД, не би требало да буде претерано тешко.

Заштита националних интереса кроз „златну акцију“ и мале инвеститоре: Главни аргумент за државну контролу стратешких индустрија као што је енергетика јесте заштита суверенитета и интереса грађана. То се може постићи задржавањем државног удела на садашњем нивоу, уз примену принципа „златне акције“, који држави даје право вета у питањима од националног и стратешког значаја. Овај принцип се показао као ефикасан начин да компанија функционише у оквиру тржишне економије, уз задржавање флексибилности у ретким ситуацијама када су угрожени национални интереси. Такав модел управљања уобичајен је у нафтној индустрији развијених земаља. Национални интереси могу се додатно заштитити тако што би се акције прво понудиле грађанима Србије и институционалним инвеститорима, уз потенцијал да се покрене кампања за повећање броја малих инвеститора.

Партнерство са великим мултинационалним енергетским компанијама: Реформа енергетског сектора неопходна је да би велике компаније попут НИС-а допринеле енергетској независности Србије и потпуном усклађивању са вредностима и прописима ЕУ. Укључивање великих мултинационалних компанија значајно би помогло из више разлога. Стручњаци из НИС-а добили би прилику да прошире своја знања уз сарадњу са колегама из иностранства, као и лакши приступ и примену западних технологија. Модели корпоративног управљања мултинационалних компанија могли би послужити као узор за НИС, омогућавајући баланс интереса акционара и повећање ефикасности. Национализација НИС-а и неопходне реформе представљају значајан финансијски терет, али партнерство са великим корпорацијама и приступ капиталу који оно доноси могу ублажити део тог трошка за пореске обвезнике.

Потенцијални страни инвеститори: Србија би могла да се обрати регионалним енергетским гигантима као што су мађарски MOL Group и пољски Orlen, при чему је мађарска компанија фаворит због већег присуства у региону, снажне билатералне сарадње и повољних геополитичких околности. Сарадња са француским компанијама као што је TotalEnergies SE била би логична као наставак постојећег партнерства у области нуклеарне енергије. Улагања компанија из ЕУ била би корисна за зелену транзицију Србије и усклађивање са енергетским политикама Уније. Азербејџански SOCAR такође би могао бити потенцијални партнер, што би додатно ојачало новонасталу енергетску сарадњу. Америчке компаније ExxonMobil и Chevron такође би могле показати интересовање, јер већ имају значајна улагања у регионима где је Русија стратешки конкурент.

Како партнерства са САД и ЕУ могу убрзати енергетску независност Србије: Укључивање америчких институционалних инвеститора могло би трансформисати НИС, обезбеђујући капитал, стручност у управљању и стратешко усклађивање неопходно за модернизацију енергетског сектора Србије. Сарадњом са реномираним пензионим фондовима, приватним инвестиционим фондовима и другим институционалним инвеститорима, Србија би могла финансирати зелене енергетске пројекте, унапредити технологију и повећати оперативну ефикасност, уз усвајање најбољих глобалних пракси ради транспарентности и смањења ризика од корупције. Овај предлог би такође ојачао економске везе, при чему би Америчка развојна финансијска корпорација (DFC) и Европска банка за обнову и развој (EBRD) могле имати кључну улогу у финансирању национализације и енергетске транзиције, јачајући енергетску безбедност Србије и постављајући темеље за модерну и одрживу енергетску будућност. Реформа НИС-а уз партнерство са САД и ЕУ могла би послужити као модел шире економске сара