Pupin Initiative Expert Team

Серијал о Дунаву: Србија, Европа и Сједињене Државе на најинтернационалнијој реци Европе

Серијал о Дунаву, који обухвата једанаест анализа Пупин иницијативе, објашњава зашто је то важно и предлаже конкретне кораке које Београд, Брисел и Вашингтон могу да предузму.

Серијал о Дунаву: Србија, Европа и Сједињене Државе на најинтернационалнијој реци Европе

Србија има 588 километара најинтернационалније реке Европе – а користи тек делић онога што та река пружа. „Серијал о Дунаву“, једанаест анализа Пупин иницијативе, објашњава зашто је тако и шта Београд, Брисел и Вашингтон могу да предузму, сваки са своје стране.

Прочитајте целу публикацију и преузмите ПДФ овде.

О публикацији

„Постоје реке које једна земља користи и реке које само има“, пише у предговору Вук Велебит, председник Пупин иницијативе. „Током већег дела последње три деценије Дунав је за Србију био ова друга врста.“ Дунав кроз Србију тече у дужини од 588 километара – то је друга по дужини пловна деоница међу свим подунавским државама и најдужи непрекинути коридор Србије на правцу запад–исток – а ипак је ретко посматран као инструмент националне стратегије.

„Серијал о Дунаву“ настоји да то промени. Његових једанаест анализа прати реку кроз све што од ње зависи: луке и железничке и друмске везе у њиховом залеђу; податке о теретном саобраћају на коридору Ротердам–Констанца; институције које управљају пловидбом; пољопривреду и безбедност хране; рекордно низак водостај из 2026. године; енергетску безбедност; индустрију и премештање производње ближе тржиштима; дигиталну инфраструктуру, као и све већи значај реке за војну мобилност. Завршна синтеза претвара те налазе у мапу пута упућену засебно Београду, Бриселу и Вашингтону.

Серијал отвара рад „Дунав као најмање искоришћени стратешки ресурс Србије“, пројекат четворо наших истакнутих сарадника: Лука Ђоковић, Миа Недељковић, Иван Филип Ковачевић и Александар Кежић. Наслов њиховог рада полазна је теза читаве публикације, а суштина њиховог аргумента стаје у једну реченицу: проблем Србије на Дунаву није недостатак воде, дужине или положаја – већ недостатак контејнера, копнених веза и координације.

Кроз свих једанаест анализа провлачи се исти налаз: „Ограничење на Дунаву никада није сама река. То је слој изнад ње – услуге, подаци, координација и, што је најважније, чланство. Србија је пуноправни учесник свуда где се правила пишу, а тек делимично укључена или потпуно по страни свуда где се коридор заиста гради.“

Подаци говоре сами за себе. Речни пристани у Србији искоришћени су са тек око 30 одсто пројектованог капацитета. Унутрашњим пловним путевима превезе се само 5–8 одсто терета у Србији, наспрам око 15 одсто у Европској унији, а контејнери чине мање од једног одсто укупног обима превоза. Серијал се ослања на стотине извора – углавном српских, од којих већина никада раније није била сабрана на енглеском језику.

Зашто је ово важно

Дунав се непрестано проучава, али увек у деловима: правници који се баве пловидбом пишу о Београдској конвенцији, хидролози о ниском водостају, економисти саобраћаја о претовару у лукама, енергетски аналитичари о Ђердапу. Колико нам је познато, „Серијал о Дунаву“ прва је студија која све то обједињује у јединствен оквир – са српским током реке у средишту и трансатлантским односима као сочивом кроз које се све то посматра. А појављује се у тренутку који неће трајати довека.

Река је на српско-америчкој агенди. У Вашингтону је 17. јула 2026. отворен први стратешки дијалог Србије и САД, а Сједињене Државе поздравиле су прелиминарну одлуку Србије да настави с Ђердапом 3 – хидроенергетским пројектом на Дунаву – као првим подухватом у оквиру енергетског споразума двеју земаља. Ипак, саобраћај и логистика у том дијалогу се уопште не помињу.

Сезона 2026. године била је стрес-тест. Водостај Дунава код Бездана пао је на минус 167 центиметара и оборио рекорд који је важио још од 1909. године. Суша је преполовила, а негде и више од тога, приносе кукуруза; барже су пловиле са око четвртине своје носивости, а производња Ђердапа спала је на отприлике четвртину – и све то у истих неколико недеља. То нису засебни ризици, већ један једини – а за њега се још нигде не планира као за целину.

Потражња је на помолу. Када обнова Украјине почне у пуном замаху, жито, челик, цемент, гориво и грађевински материјал мораће да се превозе кроз регион у далеко већим количинама. Дунав је један од ретких коридора који могу да издрже тај притисак – али само ако се његове луке, железничке везе, пловни путеви, царина и финансирање унапред ускладе.

Проблем је решив, и то јефтино. Пристаништа су изграђена, а недовољно искоришћена, слободне зоне постоје, речни информациони сервиси Србије међу бољим су системима на реци, а већ функционишу и европски инструмент финансирања (1,58 милијарди евра опредељених за Србију до 2027. године) и америчка платформа за консултације. Недостају учешће, подаци и стални сто за којим би се сви окупили – три најјефтиније ставке на списку.

Зато се публикација завршава мапом пута за три престонице. Свака од њих располаже полугом коју друге две немају, а ниједан од предложених корака не захтева нови међународни уговор. Београд би требало да се прикључи програмима коридора као партнер, да створи опремљено индустријско земљиште уз речна пристаништа и да повеже податке о речном саобраћају, лукама и царини. Брисел би требало да те програме отвори за приобалне државе које нису чланице ЕУ и да средства из Плана раста веже за конкретне резултате на коридору. Вашингтон би требало да стратешком дијалогу дода стуб посвећен саобраћају и логистици, да развојно финансирање усмери у терминалске капацитете и да сазове форум за просперитет Дунава.

Припремљен за Пупин форум, одржан у Вашингтону 29. септембра 2026. године, „Серијал о Дунаву“ подједнако је намењен српским, европским и америчким доносиоцима одлука, инвеститорима и оператерима.

Прочитајте целу публикацију и преузмите ПДФ овде.