Одговор на саслушање Одбора за спољне послове Представничког дома о Западном Балкану

Контекст саслушања и оквир овог одговора

Дана 2. децембра 2025. године, Одбор за спољне послове Представничког дома САД – Поткомитет за Европу одржао је саслушање под називом „Жариште: Пут ка стабилности на Западном Балкану“. Саслушањем је председавао Кит Селф, који тренутно обавља функцију председавајућег Поткомитета за Европу. Сведочења су поднела три сведока: Макс Приморац, виши истраживачки сарадник у Heritage Foundation; Лук Кофи, виши сарадник у Hudson Institute; и Едвард П. Џозеф, предавач и виши сарадник на Johns Hopkins University SAIS.

Саслушање је било усмерено на питања регионалне стабилности на Западном Балкану, са посебним нагласком на Србију, Косово, Босну и Херцеговину, утицај Русије и Кине, као и стратешке интересе Сједињених Америчких Држава у Југоисточној Европи. У више тврдњи изнетих током расправе Србија је представљена као примарни генератор нестабилности који охрабрује малигни спољни утицај.

Овај одговор је намењен искључиво као аналитички одговор на изнете тврдње. Он се не бави унутрашњим политичким динамикама Србије или САД, расправама о управљању или питањима унутрашње политике. Уместо тога, фокус је строго на спољнополитичкој оријентацији Србије, регионалним безбедносним динамикама, поштовању међународних споразума и емпиријском усклађивању економске, енергетске и одбрамбене политике Србије са интересима Сједињених Америчких Држава и евроатлантске заједнице. Циљ је да се разјасни чињенично стање, оспоре погрешни наративи тамо где се појављују и допринесе уравнотеженијем и на доказима заснованом разумевању улоге Србије на Западном Балкану у оквиру разматрања спољне политике САД.

Пупин иницијатива поздравља континуирану пажњу Одбора за спољне послове Представничког дома САД и његовог Поткомитета за Европу усмерену на дешавања на Западном Балкану. Отворена саслушања и јавне расправе играју важну улогу у обликовању информисане спољне политике Сједињених Америчких Држава, посебно у региону обележеном сложеним историјским и политичким динамикама.

У том духу, овај одговор је конципиран као конструктиван допринос расправи уз додатни контекст и емпиријску перспективу. Надамо се да ће будуће расправе одражавати шири спектар регионалних становишта и остајемо у потпуности на располагању да подржимо континуирани дијалог кроз истраживања, анализе и ангажовање стручњака, у интересу регионалне стабилности и јачања односа између Сједињених Америчких Држава и Западног Балкана.

Преиспитивање улоге Србије у регионалној стабилности

Тврдње изнете током саслушања да се Западни Балкан „неће стабилизовати док не дође до нормализације Србије“ почивају на претерано унилатералном тумачењу регионалних динамика. Стабилност на Западном Балкану представља мултилатерални исход обликован нерешеним институционалним аранжманима, јазовима у кредибилитету међународног посредовања и асиметричном применом споразума. Србија је спровела или делимично спровела готово све преузете обавезе (око 80 %) у оквиру Бриселског дијалога, укључујући распуштање српских безбедносних структура на северу Косова и интеграцију полицијског и правосудног система. Истовремено, Заједница српских општина (ЗСО), обавеза коју је ЕУ одобрила и која има правно обавезујући карактер, остаје неспроведена од стране Приштине више од једне деценије касније, што указује на структурну неравнотежу у примени споразума која подрива поверење и смањује подстицаје за даље уступке. Представљање Србије као једине или кључне препреке једноставно не одговара реалности на терену.

Постоји етичка одговорност да се ситуација демистификује и да се представе проверљиве, на чињеницама засноване информације. Неутемељене тврдње изнете током овог саслушања ризикују да замагле стварност значајног напретка Србије у јачању регионалне стабилности и неговању конструктивних односа са међународном заједницом.

Спољнополитичка оријентација Србије: докази уместо претпоставки

Тврдње да Србија остаје „чврсто у руској орбити“ не потврђују се емпиријским показатељима. Са економског становишта, преко 65 одсто укупне трговине Србије остварује се са Европском унијом, док више од 70 одсто укупних страних директних инвестиција потиче из држава чланица ЕУ. Посебно, америчке компаније спадају међу најбрже растуће инвеститоре у ИКТ сектору, енергетским услугама и прерађивачкој индустрији у Србији. У области енергетске политике, Србија је убрзала диверсификацију преко Бугарске и Грчке, укључујући приступ ЛНГ терминалу у Александропулису, при чему стратешка документа изричито дају приоритет смањењу зависности од једног снабдевача, у складу са енергетским безбедносним циљевима ЕУ и САД.

У домену безбедности, Србија је спровела више заједничких војних вежби са државама чланицама НАТО-а (44 само са САД) него са Русијом (6) до 2017. године (уз наставак овог тренда у наредним годинама), активно учествује у НАТО програму „Партнерство за мир“ (23 вежбе) и одржава споразуме о одбрамбеној сарадњи са Сједињеним Америчким Државама, Уједињеним Краљевством, Француском, Италијом и Немачком. Од почетка рата у Украјини, Србија је увела мораторијум на одржавање војних вежби, који је укинут само једном — 2023. године — ради учешћа у вежби „Платинасти вук 2023“, коју су заједнички организовале Сједињене Америчке Државе. Такође, од избијања рата у Украјини, Србија није одржала ниједну заједничку војну вежбу са Русијом, док је истовремено одржала снажну сарадњу са НАТО партнерима.

Штавише, понашање Србије од избијања рата у Украјини додатно компликује тврдње о чврстом сврставању уз Москву. Према извештавању Financial Times-а, муниција произведена у Србији извозила се преко трећих земаља и у коначници испоручивала Украјини, при чему процене указују да је од 2022. године украјинским снагама доспело више од 800 милиона евра вредних српских артиљеријских граната и муниције, што је обим доприноса који је тешко ускладити са наративима о стратешкој лојалности Русији. Овај образац додатно је поткрепљен изборима у области одбрамбене индустрије који сигнализирају дугорочну оријентацију: Србија је 2024. године преузела политичку обавезу да набави француске вишенаменске борбене авионе Rafale, а 2025. године донела одлуку о проширењу сарадње са Израелом кроз набавку беспилотних летелица Hermes 900 и способности за артиљеријску подршку из портфолија компаније Elbit Systems. Заједно, ове одлуке структурно везују модернизацију српских оружаних снага, обуку и одржавање за западне и ЕУ одбрамбене екосистеме, а не за руске платформе.

Република Српска и Босна и Херцеговина: правни спорови

Представљање Републике Српске као проксија под контролом Кремља који је изградио „паралелне институције“ погрешно карактерише природу политичког надметања у Босни и Херцеговини. Суштина спора усредсређена је на легитимитет и обим овлашћења високог представника, посебно на примену овлашћења без потврде Савета безбедности УН, а не на успостављање вануставних структура власти. Иако су се тензије повремено појачавале, власти у Републици Српској су на крају тежиле институционалној деескалацији, укључујући обраћање судовима, ангажовање постојећих правних механизама и организовање избора у складу са утврђеним процедурама. Уклањање Милорада Додика са функције од стране судских органа, без обзира на политичка тумачења, додатно указује на то да институционални процеси, а не једностране сецесионистичке акције, остају примарна арена спора.

Недавни развоји догађаја такође указују на рекалибрацију приступа Сједињених Америчких Држава према Републици Српској, са већим нагласком на разговор него суви притисак. Укидање америчких санкција Милораду Додику, у комбинацији са састанцима на високом нивоу између америчких званичника и представника Републике Српске, укључујући Жељку Цвијановић, указује на признање да трајна стабилност захтева дијалог са свим уставно релевантним актерима. Истовремено, подршка САД регионалним енергетским иницијативама, као што је Јужна гасна интерконекција, наглашава померање фокуса ка енергетској безбедности и економској отпорности. Оквирење уставних и правних спорова као доказа о „изградњи паралелне државе“ ризикује да замагли нерешене нејасноће уграђене у Дејтонски мировни споразум и може, у коначници, пре да отежа него да унапреди институционалну стабилизацију.

Односи са суседима: регионална интеграција уместо дестабилизације

Тврдње да Србија активно подстиче нестабилност код својих суседа нису довољно поткрепљене доказима. Србија у потпуности признаје суверенитет Црне Горе, подржава је на путу ка ЕУ, одржава пуне дипломатске односе и остаје **највећи трговински партнер** Црне Горе. Постојеће билатералне тензије у великој мери су идентитетско-политичке и унутрашње природе, а не производ државне дестабилизације од стране Србије. Шире посматрано, Србија је посвећен учесник регионалних оквира сарадње (сви уз подршку ЕУ и САД), укључујући Берлински процес, **Отворени Балкан** и ЦЕФТА, позиционирајући се као регионални економски ослонац, а не као реметилачки фактор. Ови механизми доприносе мобилности радне снаге, олакшавању трговине и економској међузависности — кључним стабилизационим факторима у региону који се суочава са демографским падом и економском емиграцијом.

Насупрот томе, дијалог на релацији Београд–Приштина представља знатно акутнији изазов, али се на овом саслушању одговорност за нестабилност готово искључиво приписује Београду, што је атрибуција која није поткрепљена уочљивим политичким сигналима. Приштина је, нарочито под вођством Аљбина Куртија, у више наврата деловала као неконструктиван актер, што потврђују суспензија стратешког дијалога са САД, експлицитне карактеризације Куртија као опструктивног чак и током самог саслушања, као и континуирани притисци Амбасаде САД за равноправно и суштинско учешће Срба у политичком животу на Косову. Ови сигнали нису двосмислени. У процесу у коме је опструкција јасно идентификована, притисак се усмерава ка страни која опструише. Чињеница да је такав притисак био усмерен ка Приштини, а не ка Београду, снажно указује на то где лежи одговорност за застој у нормализацији и подрива тврдње да је Србија примарни дестабилизујући актер у овом билатералном односу.

Војна неутралност и јужно крило НАТО-а

Политика војне неутралности Србије допринела је предвидљивости, а не дестабилизацији дуж јужне периферије НАТО-а. Србија не поседује стране војне базе на својој територији, не доводи у питање границе НАТО-а и блиско сарађује са НАТО партнерима у областима управљања миграцијама, борбе против тероризма и хуманитарне помоћи. Упркос поновљеним политичким и безбедносним кризама, Србија је доследно избегавала милитаризовану ескалацију. Сагледано заједно са оперативном сарадњом са државама чланицама НАТО-а и одсуством било каквих заједничких војних активности са Русијом од 2022. године, одбрамбени положај Србије позиционира је као нето стабилизујућег актера, а не као реметилачки фактор, у регионалном безбедносном окружењу.

Демистификовање улоге Кине у Србији

Корупција остаје најозбиљнија структурна рањивост Србије и највећа брига њених грађана, што потврђују и истраживања јавног мњења цитирана током саслушања, чиме транспарентност и одговорност постају централни елементи дугорочне стабилности. Одређени инфраструктурни пројекти финансирани из Кине, посебно они договорени кроз нетранспарентне, држава–држава аранжмане, разоткрили су ризике у управљању и с правом привукли пажњу јавности и међународних актера. Ови пројекти, често обележени ограниченим конкурентним надметањем, рестриктивним јавним приступом уговорима и слабим механизмима надзора, показују како непрозирни модели финансирања могу умножити постојеће институционалне слабости.

Међутим, аналитички је нетачно представљати Кину као актера дубоко укорењеног у стратешким секторима Србије 2025. године. Ангажман Кине у Србији остаје углавном ограничен на грађевинарство и тешку индустрију, док су критична инфраструктура, енергетска диверсификација (уз изузетак НИС-а у овом тренутку, али уз већ предузете мере), телекомуникације, сајбер-безбедност и напредне технологије доминантно — или на путу да то постану — под утицајем **оквира, стандарда и финансијских институција ЕУ** и САД. Србија није усвојила кинеске моделе дигиталног управљања, нити је Кина стекла контролу над безбедносно осетљивим системима.

Суочавање са непровереним тврдњама изнетим на саслушању

„Нерешен однос Србије са Косовом један је од кључних покретача регионалне нестабилности који је створио стратешку раседну линију и омогућио Русији да подрива способност ЕУ и НАТО-а да оснаже земље Балкана.“

Окарактерисати однос Србије и Косова као главни извор регионалне нестабилности представља једностран наратив који неправедно пребацује одговорност на Београд, занемарујући подељене одговорности и сложене регионалне динамике. Подршка Русије територијалном интегритету Србије пре свега служи одржавању повољног јавног мњења и ограниченог утицаја унутар Србије. Међутим, Србија се постепено дистанцира од руског утицаја, који је данас углавном сведен на енергетски сектор кроз удео „Гаспрома“ у НИС-у, где Београд настоји да пронађе решење, али се суочава са отпором руске стране да прода свој удео.

„Суседно Косово, с друге стране, има успостављене посебне механизме заштите мањина који превазилазе оне у државама чланицама ЕУ.“

Иако Устав Косова предвиђа правне механизме заштите мањинских права, Извештај цивилног друштва о људским правима на Косову за 2024. годину документује да се мањинске заједнице, укључујући Србе, Роме и Ашкалије, и даље суочавају са значајним практичним изазовима у остваривању својих права. У извештају се указује на бројне случајеве у којима се уставне и законске гаранције не спроводе доследно у пракси, као што су неједнак приступ правди, недовољна доступност информација и услуга на језицима мањина, као и препреке за учешће представника мањина у политичком животу и јавним службама. Ови налази показују да, упркос формалним заштитним механизмима, стварна примена права и инклузија мањина на Косову остају нерешена питања.

„Косово, с друге стране, страхује од српског утицаја кроз Заједницу српских општина, такозвану ЗСО, и због тога није у потпуности спровело политике ЗСО.“

Иако Приштина често наводи страх од српског утицаја кроз Заједницу/Удружење општина са српском већином (ЗСО) и користи то као оправдање за споро или делимично спровођење, ова обавеза је правно обавезујућа и прихваћена је од стране косовских власти као део Бриселског споразума из 2013. године. Укључивање Срба као равноправних и суштинских учесника у политичке и друштвене процесе у Приштини повећава поверење међу заједницама и доприноси разбијању опасних стереотипа који их представљају као актере са малигним утицајем.

„Док је Србија, …, наводно угостила руске оперативце који су обучавали паравојне групе у источној Србији ради дестабилизације избора у Молдавији 2024. и 2025. године.“

Истраживање портала Balkan Insight ослања се на обавештајне тврдње и новинарску реконструкцију, али не утврђује проверене доказе о умешаности државе Србије, њеном одобрењу или институционалној подршци за наводне активности обуке. Сам чланак признаје да су пријављени кампови били тајни, неформални и вођени од стране актера повезаних са Русијом, без доказивања контроле, знања или саучесништва српских власти. Не наводе се званични налази институција Србије, ЕУ, НАТО-а или ОЕБС-а који би потврдили да је Србија угостила или олакшала операције усмерене на дестабилизацију избора у Молдавији. Штавише, српске безбедносне службе су ухапсиле руске обавештајне оперативце на територији Србије током лета и привеле лица повезана са овим камповима, што додатно подрива тврдње о државном покровитељству или прећутном одобравању. Стога, екстраполирање ових навода у тврдње о одговорности државе Србије или о стратешком сврставању представља аналитичко претеривање које није поткрепљено самим извором.

„Србија остаје омогућивач Русије и служи као примарно упориште Москве у региону. Иако Србија повремено сигнализира уравнотежен спољнополитички приступ, реалност је да Београд остаје чврсто у руској орбити. То се неће променити у скорије време, без обзира на то колико бисмо то желели.“

Руски утицај у Србији је у великој мери ограничен на енергетски сектор, пре свега кроз Нафтну индустрију Србије (НИС), док повољно јавно мњење према Русији одражава историјске и друштвене ставове, а не институционалну или стратешку државну политику. Кључни безбедносни, регулаторни и економски оквири Србије усклађени су са европским и америчким стандардима, што указује да се јавно расположење не преводи у доношење државних одлука. Важно је истаћи да ће питање власништва над НИС-ом вероватно бити решено у блиској будућности, уз високу вероватноћу повлачења руског капитала, што би представљало одлучујући раскид са последњом значајном тачком руског утицаја и јасну стратешку прекретницу у корист интереса САД.

„Зато што Београд не жели да Црна Гора приступи Европској унији.“

Не постоји никакав кредибилан доказ да се Београд противи приступању Црне Горе Европској унији. Напротив, српски званичници су јавно изразили подршку европском путу Црне Горе и ширем проширењу ЕУ на Западни Балкан. Србија нема институционалне механизме да блокира приступање друге државе, јер је тај процес условљен реформама саме Црне Горе и консензусом држава чланица ЕУ, а не преференцама Београда.

Стратешка порука за креаторе политика у САД

Приказивање Србије као централног дестабилизујућег актера на Западном Балкану аналитички је слабо и стратешки контрапродуктивно. Такав приступ ризикује да подрије подстицаје за реформе, ојача наративе нултог збира и створи препреке у даљем стратешком усмеравању. Делотворнији приступ Сједињених Америчких Држава препознаје Србију као највећу економију Западног Балкана, неопходног партнера за енергетску диверсификацију, транспортне коридоре и безбедносну сарадњу, као и државу чија дугорочна путања зависи од кредибилних интеграционих путева и уравнотежене примене споразума, а не од јавног приписивања кривице. У том контексту, најављена намера Вашингтона да отвори стратешки дијалог са Србијом сигнализира препознавање чињенице да је континуирани ангажман, а не притисак, кључан за интегрисање Србије у шири кооперативни регионални и трансатлантски оквир. Стабилност неће проистећи из изолованог притиска на Србију, већ из доследног, структурисаног ангажмана који Србију третира као стратешког актера, а не као условни проблем.