Закон о овлашћењима за националну одбрану за фискалну 2026. годину (S.1071): шта значи за Србију и регион?

Закон 1071 у америчком Сенату у 119. сазиву Конгреса САД јесте Закон о овлашћењима за националну одбрану за фискалну 2026. годину (NDAA 2026), тј. свеобухватни закон о одбрамбеној политици и финансирању којим се утврђују приоритети националне одбране, одобравају буџетска средства за Министарство одбране и уводе повезане безбедносне одредбе у више федералних агенција, укључујући ресоре спољне политике и обавештајне заједнице. Закон је поднет у Сенату, Представнички дом га је усвојио 10. децембра 2025. године, а председник Трамп га је потписао 18. децембра.

Кључне поруке:

• Закон учвршћује појачан и дугорочан фокус САД на Западни Балкан, укључујући снажнији и институционализовани напор да се сузбије малигни утицај Русије и Кине у региону.

• Закон не омета будуће покретање стратешког дијалога са Србијом, јер не садржи правно обавезујући језик којим се такав процес захтева или покреће.

• Смањење руског утицаја у енергетском сектору Западног Балкана идентификовано је као стратешки интерес Сједињених Америчких Држава.

• Закон не врши притисак на Србију као државу нити правно обавезује на признање Косова*.

• Забринутости у вези са изборима у Србији 2023. године формулисане су као необавезујући „став Конгреса“, а не као правно обавезујућа одлука.

• Режим санкција је обавезан, али индивидуализован, усмерен на појединце и организације, а не на државе.

• Санкције се примењују на понашања која укључују корупцију, регионалну дестабилизацију, кршења људских права или опструкцију кључних регионалних споразума.

• Мере обухватају замрзавање имовине и забране издавања виза, а не санкције против влада или држава Западног Балкана.

Кључни налази Конгреса у вези са Србијом и правне (не)обавезе

• Закон наводи да је смањење зависности Западног Балкана од руског природног гаса и фосилних горива у националном интересу Сједињених Америчких Држава.

• Закон изражава необавезујући став Конгреса да је споразум о нормализацији односа између Србије и Косова*, постигнут уз посредовање ЕУ 27. фебруара 2023. године, позитиван корак. Позива обе стране да брзо напредују у његовој примени и наводи да би даље ангажовање САД, укључујући продубљивање билатералних односа, требало да уследи након таквог напретка, са коначним циљем свеобухватног споразума заснованог на међусобном признању.

• Закон констатује да су парламентарни и локални избори у Србији 17. децембра 2023. године изазвали озбиљну забринутост у погледу стања демократије, позивајући се на налазе ОЕБС/ОДИХР о неправедним изборним условима и широко распрострањеним процедуралним неправилностима, уз упозорење да званичне оптужбе против углавном мирних демонстраната, опозиционих странака и цивилног друштва ризикују да подрију демократске слободе и јавну безбедност.

Иако су ови налази део садржаја закона, будући да су формулисани као одредбе „става Конгреса“, они не стварају правно обавезујуће одлуке по праву САД, већ одражавају политичке ставове и политичке преференције Конгреса. Као такви, они имају карактер декларативних смерница и политичког сигнализирања, а не извршних захтева или мандата за извршну власт.

Обавезе и санкције

Санкције које су споменуте јесу правно обавезујуће према праву САД, јер закон изричито прописује да председник мора да их уведе у дефинисаном временском року. Оне су усмерене на „страна лица“, односно на појединце и правна лица као што су политички актери, функционери који делују у личном својству, компаније, организације или мреже повезане са Западним Балканом.

Санкције нису усмерене на државе или владе као правне субјекте, пошто текст намерно избегава формулације попут „Влада [државе]“ или именовање било које земље као санкционисаног субјекта. Санкције се активирају ако обухваћено лице угрожава мир, безбедност, стабилност или територијални интегритет Западног Балкана. Такође се примењују на појединце или субјекте који подривају демократске процесе, учествују у корупцији, чине тешка кршења људских права или опструишу примену кључних регионалних споразума као што су Дејтонски, Охридски и Преспански споразум, или Резолуција Савета безбедности УН 1244. Када се активирају, мере укључују замрзавање имовине под јурисдикцијом САД и свеобухватне забране издавања виза, које спроводе Министарство финансија САД (OFAC) и Стејт департмент.

Укратко, реч је о обавезном, индивидуализованом режиму санкција усмереном на конкретна понашања и личну одговорност, а не о казненом оквиру против влада Западног Балкана као држава.

Закон налаже двогодишње извештаје о малигном утицају Русије и Кине на Западном Балкану (које припрема Министарство спољних послова САД, у координацији са Министарством одбране и Канцеларијом директора националне обавештајне службе), са детаљима о актерима, методама, утицајима и противмерама.

Институционализацијом редовног извештавања, закон јача трајну пажњу САД и међуресорно ангажовање у региону Западног Балкана.