Светионик амбиције: Проактивна улога Србије у свету који се мења

Увод

Инсајдерска академска реч у свету међународних односа без сумње је мултиполарност, која делује као ужурбана пијаца — богата, сложена, испуњена разноликим зачинима, од којих сваки уноси сопствену енергију. Појам мултиполарности у великој мери зависи од различитих тумачења светских лидера, али док су многе расправе покушале да обликују мишљење о њеним темељима, поставља се питање: да ли је свет заиста мултиполаран, или ће то икада бити? Изгледа да је, свакако, ушао у фазу мултиполаризације.

Савремени трендови показују да Сједињене Државе више нису доминантан хегемон који може телефоном да вам „нареди шта да радите“, као некада, али су и даље најмоћнија земља на светској сцени. Упркос свим наративима о америчкој дисфункцији, реалност је другачија. Они који криве америчку политику за деценије стагнације тешко да би пристали да се замене са неком другом државом; САД имају економију скоро дупло већу од ЕУ, и у сферama „тврде“ и „меке“ моћи и даље су у неизбежно повољној позицији. Неки тврде да се може видети разлика у америчком утицају од краја Хладног рата до данас, и у праву су. Америка је окончала већину сукоба у том периоду, а данас се тај стари „бебиситер“ суочава са више конкурената који спроводе сопствене интересе. Дакле, разлика постоји, али како је и не би било? Лепота ове велике трансатлантске земље је у томе што има способност да се изнова трансформише у свњту који се мења, али није једина која то може.

Причу о 2025. години не чине само Сједињене Државе. И друге државе се уздижу и траже своју нову стратегију. Србија такође крчи свој пут у мултиполарној арени, трансформишући се у проактивног играча на великој шаховској табли. Многи се питају како једна мала земља на западном Балкану може да покаже свој утицај у овом поретку, а одговор лежи у људима, талентима и новим иницијативама. По нашем мишљењу, Србија треба да постави стубове своје стратешке присутности на глобалној сцени, оне који обједињују технолошке иновације, културну дипломатију, али и суочавање са упорним изазовима.

Када говоримо о односима између држава, већина људи помисли на владине званичнике које се рукују, али тиме се занемарује не тако невидљива нит која све повезује, људи. Везе између студената, трговаца, путника и обичних људи обликоване су много више од било какве политике „одозго“. Јасно је да одлуке доносе креатори политике, али када саберемо случајне сусрете, разговоре са старијим људима на улици или дијалоге са особама којима се дивимо, нарочито у доба када је све доступно на интернету, једна фраза добија тежину: Ти си оно чиме се окружујеш. Гледајући односе Србије и САД, управо су те везе одиграле значајну улогу у историји коју су две земље делиле, почев од, наравно, Михајла Пупина, па све до интензивирања партнерстава и медицинских пројеката.

Глобални контекст

Стратешки моменат је сада. Док политички односи и поредак успостављени након Другог светског рата полако губе своју форму, уз све већи успон десничарских странака насупрот традиционалној левици, земља као што је Србија има прилику да „узјаше тај талас“ кроз развој специфичног облика „неутралности“ у ери све већих подела између глобалних сила попут САД и ЕУ, уз њихову променљиву динамику у билатералном деловању у актуелним конфликтима, као и у контексту новог светског поретка који се обликује приближавањем САД и Русије током другог мандата Доналда Трампа, са његовим спремношћу да иде против „норме“.

Савремено глобално стање обележено је вишеструким ескалацијама конфликата и променом односа према рату, са све већим фокусом на хуманитарне последице, пре свега по цивилно становништво. Управо ово би могао бити тренутак за преокрет у перцепцији Србије и њене историје, нарочито у вези са последњим деценијама, од сукоба који су се распламсали током осамдесетих, до периода 2000-их — посебно у погледу Косова* и судбине српског народа тамо.

Кредибилитет Србије као проактивног актера зависи од њене способности да одржи доследност, изгради институционалне капацитете и покаже дугорочно стратешко размишљање. Управо то демонстрира потенцијал Србије да игра улогу не само у региону Балкана, већ и као посредник између Истока и Запада, одржавајући блиске односе са САД, ЕУ, Кином и Русијом, што се већ види у партнерству са Кином, где је Србија водећи трговински партнер у Централној и Источној Европи, а Кина најважнији азијски партнер Србије.

Српска „неутралност“ се не огледа само у одбијању да уведе санкције Русији, већ и у сарадњи са Сједињеним Државама, укључујући учешће на Самиту у Одеси, као и у стратешком развоју сектора кроз привлачење великих сила да Србију користе као дестинацију за nearshoring, односно као вредносно високо позициониран хаб за иновације и развој истраживачких центара. Ово је посебно изражено у америчкој ИТ индустрији, немачкој аутомобилској и кинеској индустрији минерала, чему доприноси српска мрежа споразума о слободној трговини, укључујући ЕУ, ЦЕФТА, ЕФТА и Евроазијску економску унију, као и недавно потписани Споразум о слободној трговини са Кином, који пружа могућности компанијама да из Србије лакше уђу на азијска тржишта, повезујући тиме западна и источна тржишта, уз Европу као средишњу тачку.

Неутралност у овом смислу значи способност да се истовремено одржавају односи са земљама које су или у међусобно затегнутим односима — попут САД и ЕУ — или чији односи еволуирају са историјске тачке гледишта, као што је тренутни пример приближавања САД са Русијом и Кином.

Проактивна улога Србије

У складу са околностима које се мењају, али и имајући у виду историју Србије, требало би да српска будућа стратегија буде усмерена ка томе да се постојећи односи и растућа партнерства искористе за прелазак са досадашњег модела заснованог на страним инвестицијама — које се већ сада мере у милијардама америчких долара — ка моделу заједничких улагања и развојних пројеката. Србија би тиме еволуирала од класичног центра за производњу и nearshoring, попут Мексика, ка иновационим центрима, као што су то већ показале компаније Microsoft, NCR и Databricks, доказујући огроман потенцијал високо квалификоване радне снаге у Србији.

Србија има убрзано растући технолошки сектор, уз младу и талентовану радну снагу. Пружа велике могућности за америчке технолошке компаније које желе да преместе своје истраживачке и развојне центре (R&D) у један од већ постојећих хабова — пре свега Београд — што би служило као демонстрација другим страним инвеститорима. Нарочито следеће области могу највише профитирати од српских R&D центара и будућих инвестиција:

Кључно је спровести децентрализацију и препознати снаге свих већих градова. Такав приступ би требало да обухвати не само R&D хабове, већ и децентрализацију стратешких сектора, при чему главни центар остаје у престоници.

Уз идентификовање предности, неопходно је и унапред идентификовати потенцијалне изазове и применити стратегије за њихово ублажавање.

Кључни изазов је укидање Уредбе о подстицајима за новонаселења лица у Србији, којом су страним компанијама нудили бројне подстицаје. Укидање директних пореских олакшица указује на потребу преласка са класичног модела привлачења талената ка суптилнијим облицима сарадње. То отвара простор за нову стратегију: задржавање фокуса на Србији као иновационом nearshoring хабу, али са нагласком на домаћој радној снази, уз развој механизама који би омогућили да амерички и српски стручњаци заједно унапреде R&D и друге секторе, при чему би се истовремено српски кадрови активније позиционирали на глобалном нивоу.

Ова транзиција омогућава Србији да утицај врши преко институционалних односа и мрежа знања, а не преко појединачних пресељења, што је одрживији и мање уочљив приступ изградњи технолошке предности. Стратешка прилика за Србију лежи не у копирању туђих модела, већ у развоју комплементарних механизама на раскрсници технологије, науке, иновација и геополитике.

Као начин да се повећа број талентованих људи и створе бољи кадрови међу српским студентима, препоручује се фокус на развој и обнову академских савеза српских универзитета са међународним партнерима, као што је савез Circle U, у ком је Универзитет у Београду изабран да буде домаћин једне од летњих школа у оквиру програма.

Такође је пожељно искористити све бољи положај српских универзитета на светским листама по предметима, нарочито у областима STEM, клиничке медицине и јавног здравља, као инструмент за јачање меке моћи Србије, кроз заједничка истраживања са водећим стручњацима и позиционирање Србије као иновационог хаба „првог избора“.

Иницијативе попут Отвореног Балкана могу искористити одличне односе између Србије и Мађарске као полазиште за развој сарадње са другим источноевропским државама, као што су Бугарска и Румунија.

Иако је важно наставити рад на развоју стратешких индустрија кроз партнерства, добри односи Србије са све четири велике силе могу бити искоришћени за стварање неутралне тачке сусрета, кроз дипломатију „људи са људима“ и платформе као што је Pupin форум, који повезује дипломатију са индустријом. У том контексту, појединци су много чешће спремни да уђу у сарадњу, што затим постепено води ка билатералним политичким споразумима са дугорочним потенцијалом.

Закључак

Заокрет Сједињених Држава ка партнерствима заснованим на интересима и уравнотеженим вредностима, а не на идеолошком савезништву, отвара могућност да земље попут Србије воде суптилну, добро циљану дипломатију. То не значи опортунизам или напуштање принципа, већ обликовање флексибилније, на интересима засноване спољне политике која одражава и глобалне околности и националне приоритете. Пут Србије не сме се водити прошлошћу и политичком поларизацијом, већ стратешком јасноћом заснованом на сопственом интересу и међународном повезивању.

Србија мора да помири двострука очекивања међународних актера — да делује као регионални стабилизатор, а истовремено се креће унутар контекста својих историјских веза и унутрашњих политичких динамика, све време негујући неутралност као централни ослонац спољне политике.

Стратешки моменат није питање избора стране, већ дизајнирања одрживе улоге у међународном систему који више не трпи бинарне поделе. Будућност припада земљама које умеју да балансирају, а не само да преживе у комплексности. Ова анализа пребацује дискурс са питања да ли Србија може играти глобалну улогу, на питање како она треба да је извршава.

Ако се Србија обавеже на дугорочно стратешко планирање, ако реформе прихвати не као условљеност, већ као начин јачања сопственог суверенитета, и ако гради коалиције засноване на обостраној користи, не само да ће пратити глобалне промене, већ ће их и активно обликовати. У том смислу, метафора — „светионик амбиције“ — није само симболична, већ представља и светло наше прошлости које треба да нас води у покушају да сопствена ограничења претворимо у прилике за „успон“.

Препоруке за јавне политике

• Истражити потенцијал проактивног коришћења српске политике Четири стуба као платформе за посредовање између глобалних сила на будућим мултилатералним и билатералним сусретима.

  
  

• Преузети иницијативу у вези са унутрашњим и спољним изазовима, попут Косова*, на начин који наглашава неутралност и истовремено избегава укључивање у глобалне конфликте, уз ублажавање сопствених ризика.

  
  

• Успоставити српско-америчко технолошко партнерство у иновацијама (кроз билатерални споразум између америчког Министарства енергетике и српских министарстава просвете и науке, технолошког развоја и иновација) ради обезбеђивања заједничких истраживачких грантова, ублажавања регулаторних баријера и повезивања јавног и приватног сектора.

  
  

• Покренути годишње самите иновација уз присуство водећих америчких компанија које послују у Србији.

  
  

• Развити заједничке специјализоване зоне за обраду података са фокусом на вештачку интелигенцију и биотехнолошка истраживања.

  
  

• Формирати неутралну платформу у Србији за дипломатију „људи са људима“ кроз редовне конференције и сусрете у више сектора — ИТ, наука, безбедност, здравство — како би се свет дипломатије повезао са индустријом.