Поверење јавности пре изградње реактора

Кључни налази

▪      Откако је у новембру 2024. укинула тридесетпетогодишњи мораторијум на нуклеарне електране, Србија се готово искључиво бави техничким питањима: избором добављача, типом реактора, финансирањем и локацијом.

▪      Српски закон о сигурности из 2019. и регулатор СРБАТОМ осмишљени су за медицинску и индустријску примену зрачења, а не за програм нуклеарне енергетике. Недостаје им оквир за информисање јавности и њено учешће.

▪      Француски закон TSN из 2006. показује да се поверење јавности гради кроз институције: независног регулатора, обавезно објављивање података и стални форум за транспарентност.

▪      Институт „Винча“, са више од 500 истраживача и 75 година историје, природни је научни ослонац српског оквира за транспарентност.

▪      Препорука: донети Закон о нуклеарној транспарентности и поверењу јавности пре него што Србија изабере испоручиоца реактора.

1. Повратак Србије нуклеарној енергији захтева институционалне темеље

Народна скупштина Србије је у новембру 2024. укинула мораторијум на нуклеарне електране, који је на снази од 1989, када га је Југославија увела три године после Чернобиља. Србија је сада, формално, земља која се припрема за улазак у цивилну нуклеарну енергетику.

Државни механизам покренуо се брзо. Закон предвиђа оснивање тела за развој нуклеарне енергије и програм мирнодопске употребе нуклеарне енергије, који се у три фазе припрема са Међународном агенцијом за атомску енергију (МААЕ). Влада је потписала меморандум са француском компанијом EDF, током посете председника Макрона 2024. закључила међудржавни споразум и компанијама EDF и Egis поверила израду прве претходне студије. У јулу 2024. пет министарстава и двадесетак институција, међу њима и „Винча“, потписало је меморандум о изградњи домаће базе знања. Планери говоре о око 1.200 MW нових капацитета, који би заменили угаљ, из којег Србија и даље добија близу 70% електричне енергије.

Тај замах готово у потпуности усмерен је на техничка питања: који добављач, која класа реактора, какво финансирање, која локација. То су права питања, али не и прва. Ниједна земља није успела у нуклеарној енергетици само захваљујући инжењерству. Француска, Сједињене Државе, Јужна Кореја и Уједињени Арапски Емирати изградили су регулаторе, научне институције и системе информисања јавности, који су омогућили да се њихови реактори финансирају, лиценцирају и деценијама уживају поверење. Инжењерство одлучује да ли електрана може да се изгради. Институције одлучују да ли земља може да одржи програм.

2. Зашто је транспарентност данас стратешки захтев

Фукушима је нуклеарну заједницу научила да најтежи пропусти нису само технички, већ и информациони. Збуњујућа и спора званична комуникација нарушила је поверење јавности готово колико и сама несрећа. Транспарентност више није љубазност, већ предуслов за рад нуклеарне инфраструктуре.

Два тренда то додатно наглашавају. Поверење у институције опада широм Европе, а нуклеарни програми су посебно рањиви јер од грађана траже да, на реч стручњака, прихвате ризик мале вероватноће, али тешких последица. Друштвене мреже могу једно необјашњено мерење или закаснело обавештење за неколико сати да претворе у националну контроверзу. Без веродостојног и брзог извора информација, програм је рањив.

За Србију је улог сасвим конкретан. Нуклеарни програм је обавеза на шездесет година, а званичници су вредност великих реактора проценили на 11–13 милијарди евра. У поларизованој клими инфраструктура без поузданог информационог ослонца постаје талац онога ко исприча најубедљивију причу. Неповерење може да одложи, поскупи или преокрене овакве пројекте. Транспарентност зато спада у исти ред са енергетском безбедношћу и отпорношћу државе.

3. Француски закон TSN као узор

Француска, главни нуклеарни партнер Србије, рано је научила да се поверење јавности мора градити намерно, кроз закон. Закон о транспарентности и безбедности у нуклеарној области (TSN) из 2006. законом је дефинисао нуклеарну сигурност, информисање јавности и транспарентност; утврдио начела као што су предострожност, „загађивач плаћа“ и право на информације; и разграничио улоге државе, оператора и регулатора. Њиме је основан Орган за нуклеарну сигурност (ASN) као независни регулатор, као и Високи комитет за транспарентност, у којем оператори, регулатори, синдикати и цивилно друштво јавно разматрају исте податке.

Закон је та начела претворио у видљиве обавезе: објављене налазе инспекција, доступне податке о зрачењу и уређену комуникацију у ванредним ситуацијама. Када су откривени прикривени записи о квалитету челичних откивака из фабрике у Ле Крезоу, управо је независни регулатор изнео проблем на видело и наметнуо корективне мере. Транспарентност је део онога што систем чини безбедним.

Француска ту архитектуру непрестано јача. Суочена са нуклеарним препородом, спојила је ASN и његов стручно-технички огранак IRSN у ASNR у јануару 2025. Поука за Србију је двострука: поверење долази од институција, а не од саопштења за јавност, и те институције треба јачати управо онда када улог расте.

Табела 1. Француска архитектура транспарентности и шта Србији недостаје

Извор: Пупин иницијатива, на основу материјала ASN, МААЕ и СРБАТОМ-а наведених у анализи.

4. Зашто је Србији потребан сопствени закон о нуклеарној транспарентности

Србија не почиње од нуле. Има независног регулатора, СРБАТОМ, основан Законом о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности из 2019, и мрежу за мониторинг зрачења која се шири. Али тај оквир осмишљен је за медицинску и индустријску примену зрачења и наслеђене материјале, а не за програм нуклеарне енергетике. То је закон о сигурности и лиценцирању, без архитектуре за информисање јавности, учешће грађана и независну комуникацију. Србији је, поред њега, потребан посебан Закон о нуклеарној транспарентности и поверењу јавности, из четири разлога.

Поверење јавности. Закон би отвореност учинио трајним законским правилом, а не услугом коју пружа онај ко је тренутно на власти. Грађани не морају да воле нуклеарну енергију да би је прихватили; морају да верују да ће им неко стручан на време рећи истину.

Поверење инвеститора. Западни финансијери политички ризик процењују подједнако пажљиво као и инжењерски. Програм утемељен на предвидивом управљању сигурнија је инвестиција од програма који може да уздрма једна информациона криза.

Међународни кредибилитет. Приступ кроз кључне етапе МААЕ укључивање заинтересованих страна сматра једним од кључних питања инфраструктуре. Закон о транспарентности показао би усклађеност са очекивањима МААЕ, правним тековинама ЕУ и Еуратома које Србија мора да преузме и стандардима Агенције за нуклеарну енергију ОЕЦД-а.

Стратешка партнерства. Западни партнери управљање све више вреднују упоредо са технологијом. Снажне институције транспарентности јачају позицију Србије у односима са Француском (EDF, CEA, ASNR), Сједињеним Државама (Министарство енергетике, NNSA и испоручиоци као што је „Вестингхаус“) и МААЕ. Представници Стејт департмента већ су посетили СРБАТОМ. Добро управљање данас је део цене уласка у западни нуклеарни екосистем.

5. „Винча“: највреднија нуклеарна институција Србије

Сваки дуготрајан нуклеарни програм почива на научној институцији од поверења која повезује науку, државу, индустрију и друштво: Француска има CEA, Сједињене Државе своје националне лабораторије. Србија свог кандидата има од 1948. Институт за нуклеарне науке „Винча“, део Универзитета у Београду, запошљава више од 500 истраживача у области физике, хемије, биологије, енергетике, заштите од зрачења и радиофармацеутике. Већ је основао интерну Комисију за нуклеарну енергију и потписао меморандум из 2024. Сада би требало да буде, законом и у пракси, одређен за национални центар за четири функције:

▪      Научна комуникација: објашњавање нуклеарне енергије разумљивим језиком и сузбијање дезинформација чињеницама, као глас који није ни глас владе ни глас добављача.

▪      Независна стручност: техничке процене, допринос лиценцирању и избору локације и подршка Народној скупштини, како се посланици не би ослањали само на извршну власт или понуђаче.

▪      Образовање: обнова стручности изгубљене због мораторијума из 1989, кроз обуку инжењера, оператора, регулатора и особља за ванредне ситуације у сарадњи са српским универзитетима.

▪      Међународна сарадња: улога средишта за партнерства са МААЕ, CEA, Министарством енергетике и NNSA САД и европским лабораторијама.

Непроцењиво богатство „Винче“ је научни кредибилитет грађен 75 година, а сама њена историја оличава начело транспарентности. Удес са критичношћу из 1958, о којем се тада ћутало, показује колико тајновитост кошта. Исти институт касније је био домаћин међународно координисаног враћања високообогаћеног уранијума и истрошеног горива, завршеног 2010. уз сарадњу САД, Русије, МААЕ и европских партнера. Његов нерешени проблем наслеђеног отпада остаје стални тест транспарентности. Институција која је некада научила колико кошта нетранспарентност у најбољем је положају да јемчи њену супротност.

6. Шта закон треба да садржи

Српски закон о нуклеарној транспарентности и поверењу јавности мора да буде довољно конкретан да промени понашање. Његове кључне одредбе:

Табела 2. Кључне одредбе српског закона о нуклеарној транспарентности

7. Препоруке

1. Прво закон, па избор. Донети закон пре избора испоручиоца реактора, како би обликовао набавку, уговоре и јавну расправу, уместо да се накнадно прикључује.

2. Формално одредити „Винчу“ за Национални центар за научну комуникацију о нуклеарној енергији, са јасним мандатом и буџетом.

3. Основати стални Савет за нуклеарну транспарентност по узору на француски Високи комитет, који би окупио „Винчу“, СРБАТОМ, универзитете, цивилно друштво и Министарство рударства и енергетике.

4. Препустити научницима да воде јавни дијалог кроз националну образовну кампању коју предводе истраживачи „Винче“, а не политичари.

5. Уградити транспарентност у сваки споразум са Француском, Сједињеним Државама, МААЕ и сваким испоручиоцем, како би отвореност ишла руку под руку са технологијом.

Закључак

Први српски реактор може да одреди енергетски микс земље за наредних шездесет година. Институције које Србија гради данас могу да одреде поверење јавности за читав век, а поверење, не бетон, ресурс је којег увек недостаје. Француска и Сједињене Државе нису дуготрајне нуклеарне програме изградиле само инжењерством; изградиле су регулаторе, лабораторије и информационе оквире који су тим програмима дали легитимитет. Србија би требало да почне тамо где су и оне почеле: законом о нуклеарној транспарентности и Институтом „Винча“ као његовим научним ослонцем. Реактори се могу купити. Поверење јавности мора да се изгради, а Србија треба да почне пре него што се изли први темељ.