Нуклеарна енергија у Србији: тренутне законодавне реформе и регионална интеграција

Нуклеарна енергија као вид стратешке повезаности

Нуклеарна енергија више није само питање енергетске политике, већ је постала важно средство међународног позиционирања држава. Последњих година обновљено интересовање Србије за нуклеарну енергију уклапа се у шири оквир трагања за енергетском безбедношћу и геополитичким значајем. Мање државе попут Србије остају релевантне кроз побољшање своје „стратешке повезаности”, укључујући се у шире мреже и савезе како би ојачале свој утицај. Суочени са регионалним енергетским изазовима и нестабилним снабдевањем гасом, српски лидери посматрају развој нуклеарне енергије као начин да се земља чвршће повеже са европским енергетским системима и евроатлантским партнерствима. Основна теза је да Србија, спровођењем законодавних реформи и регионалном сарадњом у области нуклеарне енергије, може да ојача везе са западним савезницима, подигне свој међународни углед и оствари висок ниво домаће експертизе. Другим речима, нуклеарна енергија би требало да постане темељ нових стратешких партнерстава Србије са суседним државама и западним партнерима, јачајући њену улогу поузданог актера у југоисточној Европи.

Правни и институционални оквир

Србија је недавно темељно преуредила свој правни оквир како би отворила простор за развој нуклеарне енергије. У новембру 2024. године Народна скупштина усвојила је кључне измене Закона о енергетици, укидајући 35-годишњи мораторијум на изградњу нуклеарних електрана који је био на снази од 1989. године (након Чернобиља). Ова историјска реформа не само да укида забрану, већ уводи и снажне регулаторне механизме како би сваки будући нуклеарни програм испунио највише стандарде безбедности и најбоље међународне праксе.

Кључне одредбе ажурираног закона:

• Нуклеарна безбедност и усклађеност са ЕУ: Успостављање свеобухватног регулаторног оквира који обухвата безбедност реактора, заштиту животне средине и међународне мере надзора. Српско законодавство сада је делимично усклађено са правном тековином Еуратома у области нуклеарне безбедности и заштите од зрачења, што упућује на намеру да се норме приближе стандардима Европске уније. Независна Дирекција за радијациону и нуклеарну сигурност (СРБАТОМ) биће ојачана како би испунила будуће обавезе надзора. Све фазе планирања следиће методологију коју прописује Међународна агенција за атомску енергију (IAEA), чиме Србија потврђује посвећеност глобалним стандардима безбедности.

  
  

• Јачање институционалних капацитета: Влада ће формирати посебну Дирекцију за развој нуклеарне енергије, а у сарадњи са IAEA и европским партнерима припрема се „Програм развоја мирољубиве нуклеарне енергије“. На овај начин међународни надзор и стручна подршка биће пристуни од самог почетка. План примене закона предвиђа развој људских ресурса и регулаторних институција у складу са смерницама IAEA, што одражава спремност Србије да транспарентно сарађује са евроатлантским институцијама.

  
  

• Истраживање SMR технологије : Реформе изричито наглашавају мале модуларне реакторе (SMR) као пожељну опцију за потребе Србије. Земља има намеру да размотри примену око 1.200 MW SMR капацитета у оквиру свог енергетског микса. У току су техничке студије и процене изводљивости са међународним партнерима, укључујући француски EDF, како би се размотриле напредне нуклеарне технологије.

  
  

• Интеграција енергетског тржишта: Паралелно са нуклеарним одредбама, измене закона подстичу интеграцију српског тржишта електричне енергије са суседним државама. Модернизацијом мрежних правила и омогућавањем прекограничне размене, Србија се усаглашава са регионалним енергетским мрежама. Овај правни темељ за прекограничну повезаност допуњује иницијативу за нуклеарну енергију, јер би било којa будућa електрана могла да се укључи у регионални енергетски систем у складу са стандардима ЕУ.

Ове законодавне реформе шаљу јасну поруку о намери Србије да се усагласи са евроатлантским партнерима. Ажурирањем закона у складу са стандардима безбедности ЕУ и сарадњом са IAEA у развоју програма, Београд показује да ће своје нуклеарне амбиције спроводити одговорно и у корак са западним регулаторним оквирима. „Исписана је историја,“ поручила је министарка енергетике након усвајања закона, представљајући га као кључни корак ка модерном, одрживом енергетском сектору.

Стратешка партнерства са западним савезницима

Тежња Београда ка развоју нуклеарне енергије представља промишљен правац за продубљивање сарадње са Сједињеним Државама и Европском унијом. Западни партнери посматрају енергетски заокрет Србије као тест њене усаглашености са вредностимa транспарентности и иновација у оквиру критичне инфраструктуре. Улагањем у нуклеарну технологију заједно са Западом, Србија може показати кредибилитет као прагматичан и ка будућности усмерен савезник у решавању заједничких изазова као што су енергетска безбедност и климатске промене. Овакво стратешко позиционирање није промакло доносиоцима одлука: на Пупин форуму 2025. године говорници су се сложили да ће интеграција Србије у енергетске коридоре под вођством Запада, укључујући и напредне нуклеарне пројекте, учврстити њену улогу поузданог партнера у трансатлантском савезу.

Конкретне могућности за партнерства појављују се у више области:

• Заједничка истраживања и иновације: Развој нуклеарне енергије отвара простор за заједничке истраживачке програме српских институција са западним партнерима. Области као што су безбедност реактора, пројектовање малих модуларних реактора и наука о нуклеарним материјалима могу постати теме за заједничке иницијативе. Српска академска заједница, са снажном традицијом инжењерства и физике, може бити укључена у оквире ЕУ за истраживања или у изазове креирања иновација под покровитељством САД у области напредних реактора. Таква сарадња не би само преносила технологију у Србију, већ би и ојачала допринос Западног Балкана глобалним нуклеарним иновацијама.

  
  

• Програми обуке и образовања: САД и државе ЕУ могу помоћи Србији у школовању нове генерације нуклеарних инжењера, регулатора и техничара. Ово може укључивати стипендије за српске студенте за студије нуклеарног инжењерства на западним универзитетима, стажирања у америчким националним лабораторијама или француским нуклеарним постројењима, као и курсеве IAEA из области нуклеарног права и безбедности. На пример, IAEA је већ организовала обуке из нуклеарног права за српске и регионалне стручњаке. Амерички стручњаци истичу да је обнова српске нуклеарне стручности значајна прилика да компаније из САД пруже услуге обуке и образовања . Улагање западних савезника у развој људског капитала осигураће да српски нуклеарни програм ради по највишим стандардима и да буде укорењен у про-западној професионалној култури.

  
  

• Инвестиције у инфраструктуру и пренос технологије: Како Србија буде пролазила пут од студија до реализације пројеката, западне компаније су спремне да одиграју кључну улогу. Француски EDF већ учествује у изради студија изводљивости, а компаније из САД, Уједињеног Краљевства и Јапана такође су у преговорима. Сарадњом са доказаним индустријским лидерима (нпр. EDF, Westinghouse, Rolls-Royce SMR или новим америчким СМР стартапима), Србија може привући стране директне инвестиције у свој енергетски сектор. Србија и Француска већ продубљују сарадњу у нуклеарној области. Србија је издвојила 30 милиона евра за прелиминарне студије и нагласила значај атомске енергије у разговорима између председника Вучића и Макрона. Ово би могао бити почетак будућег финансирања западних партнера за изградњу реактора, снабдевање нуклеарним горивом под међународним надзором и заједничка предузећа у управљању нуклеарним отпадом. Таква партнерства знатно превазилазе једнократне пројекте. С обзиром на век трајања реактора од преко 60 година и процес декомисије, они представљају односе дуге читав век између држава. Ако Србија одабере западну нуклеарну технологију, она тиме суштински повезује своју енергетску будућност са западним добављачима на деценије, стварајући стратешку међузависност која јача савезничке везе.

Људски капитал и експертиза

Србија разуме да покретање нуклеарног програма није само инфраструктурни пројекат, већ дугорочна инвестиција у људе. Зато је људски капитал постао један од кључних стубова њене нуклеарне стратегије. У јулу 2024. године, влада је окупила научну елиту земље, 20 факултета, института и енергетских компанија, како би потписали Меморандум о разумевању са Министарством рударства и енергетике. Окупљање Института „Винча“ и водећих српских факултета из физике, инжењерства и медицинских наука представља промишљен избор: изградњу домаће базе знања уместо ослањања на стране консултанте.

Образовање и обука налазе се у самом центру овог напора. Нацрт плана развоја даје приоритет обнови нуклеарно-инжењерских програма, модернизацији наставних планова и додели стипендија како би се преокренуле деценије одлива мозгова насталих после старог мораторијума. Циљ је једноставан: створити могућности у земљи како млади српски научници не би били приморани да иду у иностранство.

Ипак, изазов је велики. Функционалан нуклеарни програм захтева стотине стручњака: инжењере реактора, експерте за радијацију, инспекторе, аналитичаре безбедности, стручњаке за управљање отпадом. Да би овај кадар остао у земљи, Србија ће морати да обезбеди конкурентне плате, стабилне каријерне путеве и озбиљно финансирање истраживања, укључујући и кроз нову Дирекцију за нуклеарну енергију.

Србија, наравно, није једина земља која је имала значајан задатак увођења нуклеарне енергије. Због тога следе историјски примери земаља сличне величине Србији и начин на који су успеле да изграде нуклеарну инфраструктуру и људски капитал како би је ефикасно користиле.

Мађарска

Нуклеарна прича Мађарске започела је под совјетским окриљем, али далеко од тога да је била „plug-and-play“. Нуклеарна електрана Пакш изграђена је између 1982. и 1987. године, на основу билатералног споразума из 1966. са СССР-ом. Али Мађарска је темеље поставила много раније: први програми обуке покренути су 1950-их, а до раних осамдесетих земља је имала сопствени истраживачки реактор и академску линију кадрова. Велика већина оперативног особља у Пакшу били су Мађари од самог почетка, многи обучавани у Нововороњежу и другим совјетским центрима. Локални универзитети (попут Будимпештанског технолошког универзитета) такође су имали нуклеарне студијске програме. С друге стране, након деведесетих, Мађарска се снажно ослонила на западну подршку: Вестингхаус и други помогли су у модернизацији система безбедности, а земља се 2004. године придружила ЕУРАТОМ-у. Данас електраном управља искључиво мађарско особље преко МVM-а, иако је „Росатом“ ангажован за изградњу два нова блока, локално знање и стручност су у потпуности консолидовани.

Словенија

Словеначка електрана Кршко (коју дели са Хрватском) јединствена је у региону, јер је у питању потпуно Вестингхаусов PWR, а не совјетски модел. Изградња је започела 1975. године, а електрана је комерцијално пуштена у рад 1983. Иако је Westinghouse обезбедио кључну технологију и надзор, значајан део физичке изградње и интеграције система изводиле су југословенске компаније. Локални инжењерски институти као што су „Јожеф Стефан“ у Љубљани и „Винча“ у Београду били су укључени у програме обуке, док су оператори пролазили и директну обуку код америчког добављача и на симулаторима. Словенија је одржала снажну везу са западним снабдевачима од тада, укључујући редовне надоградње и безбедносне ревизије које спроводе америчке и европске институције. Данас је особље у потпуности локално, а улагање у континуирану нуклеарну обуку износи око 9% радног времена запослених годишње.

Словачка

Словачка је наследила свој нуклеарни програм од Чехословачке. Први енергетски реактор, Bohunice A1, имао је озбиљне проблеме и затворен је 1977. године. Тада почиње прелазак на совјетске VVER-440 реакторе. Bohunice V1 и V2 пуштени су у рад између 1978. и 1985. године, са кључним системима из СССР-а. Али већ током осамдесетих, Словачка је имала сопствени комплетан систем за обуку, укључујући и центар VUJE у Трнави. После стицања независности деведесетих, Словачка је укључила западне партнере: Siemens, Framatome и ЕУ помогли су у модернизацији безбедносних система, а ЕБРД је финансирао безбедносне надоградње. Данас Словачка управља са четири активна VVER блока, који производе више од 50% њене електричне енергије, при чему су операције у потпуности у домаћим рукама. Земља такође диверзификује снабдевање горивом, Westinghouse је започео испоруке 2023. године.

Белгија

Нуклеарни сектор Белгије одувек је био западног порекла и високо локализован. Земља је рано започела развој, BR-3, амерички тестни PWR реактор, пуштен је у рад 1962. године и служио је као белгијска школа за операторе. Први комерцијални реактори у пуној размери (Doel 1–2 и Tihange 1) пуштени су у рад средином 1970-их, користећи технологију Westinghouse-а и Framatome-а, али је до 80% инжењеринга и интеграције система обављено од стране белгијских фирми. Национални систем обуке (BNEN) и институт SCK•CEN деценијама производе нуклеарне инжењере.

Безбедност и управљање ризиком

Покретање нуклеарне енергије Србији нуди значајну стратешку прилику, али истовремено захтева апсолутну одговорност. Свака фаза истраживачког процеса осмишљена је у складу са смерницама Међународне агенције за атомску енергију (IAEA), како би се обезбедило да глобални безбедносни стандарди буду директно интегрисани у план Србије. За државу која први пут улази у нуклеарни сектор, ослањање на експертизу IAEA је кључно: оно минимизује ране ризике, јача културу безбедности и усмерава српске нуклеарне амбиције ка истим оперативним нормама које користе развијене нуклеарне земље.

Веродостојан регулаторни систем представља кичму сваког безбедног нуклеарног програма. Српском регулатору, СРБАТОМ-у, биће потребно више аутономије, више кадрова и значајно више техничких капацитета како би могао да спроводи надзор над будућим реакторима. У извештају Европске уније за 2024. годину који оцењује напредак Србије већ је истакнуто да је српски оквир само делимично усклађен са стандардима ЕУРАТОМ-а, што наглашава потребу за више инспектора, ажурираним законодавством које покрива нуклеарне објекте у пуном капацитету, као и ближу интеграцију са међународним конвенцијама о безбедности, отпаду и ванредном реаговању.

Управљање нуклеарним отпадом и истрошеним горивом представљаће још један велики тест. Чак и мали модуларни реактори (SMR) производе дуготрајни радиоактивни материјал, те ће Србија морати да развије поуздан план, вероватно комбинацију домаћег привременог складиштења под надзором IAEA и међународне сарадње за дугорочно одлагање. Комуникација са јавношћу биће подједнако важна као и техничко решење. Имајући у виду трајан психолошки утицај Чернобиља и наслеђе мораторијума из 1989. године, поверење грађана зависи од отвореног дијалога, јасног објашњавања безбедности савремених реактора и видљивих еколошких заштита.

Коначно, Србија мора да пронађе пут кроз геополитичке ризике приликом избора нуклеарног добављача. Однос са произвођачем реактора траје практично читав век, због чега је избор добављача стратешка одлука, а не просто набавка опреме. Западна технологија усклађена је са ширим евроатлантским тежњама Србије и долази са строжим правилима безбедности и неширења нуклеарног оружја, али одабир западних партнера може закомпликовати односе са Русијом или Кином, обе активним нуклеарним извозницама. Србија ће морати да балансира ове притиске наглашавајући да су њене одлуке вођене безбедношћу, технологијом и дугорочном поузданошћу, уз задржавање отворености за мирну сарадњу са свим партнерима.

Иако Русија и Кина јесу значајни добављачи нуклеарне технологије, њихов избор носи озбиљан геополитички ризик, имајући у виду да Србија већ диверзификује свој енергетски микс управо због претходне претеране зависности од Русије. С друге стране, иако Кина делује као флексибилан партнер који не поставља политичка питања, јављају се проблеми због потенцијалне геополитичке цене, као и због доказано малог позитивног ефекта на српску државу у погледу преливања технологије или дугорочних користи.

Имајући то у виду, следе неки поуздани добављачи за ову врсту технологије:

• Француска (EDF и Egis): Француска нуди напредне реакторе генерације III+ и модуларну технологију малих реактора. Србија је већ ангажовала EDF и Egis да израде прелиминарну техничку студију за увођење нуклеарне енергије.

  
  

• Сједињене Америчке Државе (Westinghouse, Bechtel и партнерске фирме): САД нуде реакторе као што је AP1000 и богатo искуство у изградњи, регулацији и снабдевању горивом. Партнерство са САД усмерава Србију ближе евроатлантским стандардима и нормама неширења нуклеарног наоружања.

  
  

• Јужна Кореја (KHNP / KEPCO): Корејски KHNP је већ потписао меморандум о разумевању са Србијом о сарадњи у области нуклеарне енергије и водоника, укључујући обуку и размену технологије.

Међународно позиционирање Србије

Окренутост Србије ка нуклеарној енергији није само одлука у енергетском сектору – она представља стратешко репозиционирање. Како Београд диверзификује снабдевање и удаљава се од руског гаса, истовремено слаби један од кључних инструмената руског утицаја. Нуклеарна електрана или мрежа малих модуларних реактора (SMR) обезбедила би Србији поуздан базни извор енергије и значајно смањила рањивост на поремећаје у снабдевању гасом. У суштини, енергетска диверсификација постаје геополитичка диверсификација: Србија добија већи простор за маневар и усклађује се са европским напорима да се ограничи утицај Москве у региону.

Избор западних партнера за развој нуклеарне енергије такође јача позицију Србије као кредибилног и прагматичног актера. Већ годинама Србија настоји да балансира између Истока и Запада. Али њени кораци ка западним енергетским архитектурама – од сарадње са EDF-ом до растућег ангажмана са компанијама из САД и Уједињеног Краљевства – шаљу јасну поруку. Западни званичници све чешће описују Србију као доприносиоца регионалној безбедности, а не као пасивног посматрача. Нуклеарни пројекти, као високо технолошки и високо видљиви, појачавају ову поруку: Србија је способна, модерна и спремна да преузме одговорност у осетљивом стратешком сектору. То је важно и за процес приступања ЕУ: раним усвајањем западних стандарда безбедности и неширења, Србија јача свој кредибилитет у поглављима која се тичу енергетике, животне средине и регулаторног усклађивања.

Истовремено, Србија и даље сигнализира спремност да сарађује широко, укључујући и са незападним нуклеарним актерима, што јој омогућава да одржи дипломатску флексибилност. Али курс последње године је јасан: оперативни, регулаторни и геополитички фактори сви иду у прилог партнерствима са Западом. Овај заокрет може се искористити и у другим областима – од економске подршке до политичког дијалога са Бриселом и Вашингтоном.

У крајњој линији, нуклеарни заокрет Србије уклапа се у ширу причу о националној трансформацији. Улазак у напредне, нискоугљеничне изворе енергије сврстава Србију међу земље које се припремају за економију 21. века, уместо да се ослања на застареле термоелектране и старе геополитичке навике. То допуњује и амбиције Србије у вези са Експо-м 2027, дигиталним иновацијама и регионалним лидерством. Као што је истакнуто на Пупин Форуму, будућност Србије почива на „отворености, самопоуздању и партнерству.”