Да ли су Балкану потребни нови војни савези?

Историјски контекст

Балканско полуострво има дугу и комплексну историју променљивих војних савеза и страних интервенција. Савези из раног 20. века, попут Балканског савеза, иако формирани с циљем да се одупру империјалној доминацији, на крају су помогли у изазивању низа ратова. Током Хладног рата, регион је био подељен између чланица НАТО-а, држава Варшавског пакта и несврстане Југославије, што је стално вршило притисак на мање народе и поставило темеље за будућу нестабилност.

Током 1990-их, распад Југославије донео је ad hoc савезе између балканских актера и спољних сила, који су допринели поларизацији и сукобима. Историја показује да су ексклузивни војни пактови, склопљени ван ширих и инклузивних оквира, често водили ка безбедносној дилеми, и тиме повећавали претње и ескалирали тензије, уместо да их решавају.

Напори за стабилизацију после ратова с разлогом су нагласили интеграцију у структуре попут НАТО-а и ЕУ. Међутим, ти напори често су занемаривали легитимне безбедносне бриге држава попут Србије, која је одржала војну неутралност као фактор стабилности. Како је приметио један регионални аналитичар, охрабрујуће је било то што су се балканске земље у великој мери усмериле ка евроатлантском путу — „први пут у историји да су све на истом путу“ — али је упозорио да недавни покушаји формирања селективних војних блокова, који искључују кључне актере попут Србије, прете да створе „нове поделе и нове конфронтације“.

Савез Косово*–Албанија–Хрватска

У марту 2025. године, Косово*, Албанија и Хрватска формирале су нови тројни безбедносни савез – значајан догађај у контексту осетљиве равнотеже у региону. Дана 18. марта 2025, министри одбране Албаније, Хрватске и Косова* потписали су заједничку декларацију у Тирани, обавезујући се на унапређену безбедносну сарадњу. Овај „потпуно природни тројни савез“, како га је описала министарка одбране Албаније, представља меморандум о координацији у одбрани, а не формални уговор. Савез је настао као одговор на заједничке безбедносне изазове са којима се свака од чланица суочава:

• Косово:* Као ентитет са ограниченим безбедносним капацитетима, Косово* се и даље суочава са периодичном нестабилношћу, посебно у северним областима које су насељене Србима, где политичке тензије и етничке поделе остају нерешене. И поред покушаја јачања локалних институција, крхко безбедносно окружење стално тестира способности домаћих снага. НАТО снаге на Косову (КФОР) и даље игра кључну улогу у очувању стабилности и спречавању ескалације, што показује да се дугорочна безбедност Косова* и даље у великој мери ослања на међународне мировне аранжмане и спољне гаранције. Та зависност одражава шира ограничења процеса нормализације и потребу за обновом дипломатског ангажмана.

• Албанија: Као чланица НАТО-а, Албанија последњих година није трпела директне војне претње, али нестабилност на Косову доживљава као претњу националној безбедности. Инциденти попут напада у Бањској и насиља над КФОР-ом у мају 2023. подстакли су страхове у Тирани од шире регионалне нестабилности. Албанија, која има дубоке етничке везе са косовским Албанцима, тежила је да кроз овај нови савез учврсти свој утицај и геополитички положај.

• Хрватска: Као чланица ЕУ и НАТО-а, Хрватска са резервом гледа на улогу Србије у региону, сећајући се на конфликте из 1990-их. Модернизација српске војске кроз набавке из Русије, Кине и Француске изазвало је забринутост у Загребу због поремећаја регионалне равнотеже моћи. Стога се Хрватска придружила Албанији и Косову како би формирала заједнички фронт и ојачала одвраћање од Србије, коју све више доживљава као геополитичког ривала.

Инцидент у Бањској често се наводи као катализатор за савез Косова*, Албаније и Хрватске. Међутим, та интерпретација остаје предмет спора. Док Приштина и Тирана наводе тај напад као доказ рањивости Косова, Београд оштро одбацује такве тврдње и позива на потпуну и непристрасну истрагу пре било каквих политичких закључака. Уместо да представља неутралну безбедносну меру, овај савез јасно носи политичке циљеве изоловања Србије, кључног регионалног актера. Иако је формално одбрамбено обликован, савез институционализује поделе. Србија је с правом протестовала, истичући да је пакт формиран без дијалога и укључује „структуру без међународног легитимитета“, тј. Косово*, чију независност и даље не признаје скоро половина чланица УН и пет држава чланица ЕУ. Чак је и бивши саветник за националну безбедност САД Џон Болтон упозорио да стварање искључивих савеза представља „озбиљан корак уназад“ у односу на инклузивни оквир НАТО-а. Савез Косова, Албаније и Хрватске на крају прети да дестабилизује Балкан тиме што поткопава неутралност НАТО-а и маргинализује Србију. Без пуног и равноправног учешћа Србије, стабилна безбедносна архитектура у региону није могућа.

Савез Србија–Мађарска као одговор

Београд није остао пасиван у светлу новог тројног савеза. Осећајући се изоловано и угрожено, Србија је предузела кораке да ојача сопствене савезе. Дана 1. априла 2025. године, Србија и суседна Мађарска потписале су амбициозан споразум о одбрамбеној сарадњи у Београду, чиме су унапредиле своје војне везе. Тај договор представља наставак вишегодишњег приближавања Србије и Мађарске. Премијер Мађарске Виктор Орбан и председник Србије Александар Вучић изградили су блиске односе засноване и на идеолошким и на прагматичним основама. Орбан, познат по својим националистичким и суверенистичким ставовима унутар ЕУ, један је од ретких европских лидера који отворено подржавају позиције Србије – од одуговлачења са санкцијама Русији до разумевања Београдовог одбијања да призна Косово*. Са друге стране, Вучић цени Орбанову подршку на европској сцени и спремност Мађарске да сарађује са Србијом као са партнером, а не изолованим актером. Та политичка блискост послужила је као основа за оно што су неки у Београду неформално назвали „савез Србије и Мађарске“.

Споразум из априла 2025. званично је План одбрамбене сарадње за 2025. годину и предвиђа 79 заједничких војних активности, укључујући вежбе, сарадњу у војној индустрији и размену официра за обуку. Председник Вучић је отишао корак даље, описавши га као ефективно „војни савез“. Иако није потписана клаузула о узајамној одбрани, симболика је била снажна. За Србију, која званично одржава политику војне неутралности, ово представља прво формализовано војно партнерство са чланицом НАТО-а. То је јасан одговор на осећај геополитичког окружења од стране „непријатељски настројених суседа“. Србија је практично окружена НАТО државама (Хрватска, Црна Гора, Северна Македонија, Бугарска, Румунија, Мађарска), од којих неке отворено сарађују са Косовом*. Званичници и медији у Београду представили су споразум са Мађарском као нужну противмеру против формирања блокова који искључују Србију. Према наративу из Београда, Тирански троугао има за циљ да изолује Србију, па је она морала да обезбеди бар једног поузданог савезника. Министарство спољних послова Србије је у званичној изјави навело да је пакт Косово*–Албанија–Хрватска осмишљен како би се Србија изоловала и чак омогућило формирање претње у виду паравојних структура, чиме се оправдава потрага за савезницима.

Све ближа војна и политичка сарадња Мађарске и Србије представља неуобичајен и контроверзан потез за земљу која је истовремено чланица и ЕУ и НАТО-а. Партнерство, које се додатно продубило споразумом из 2023. године, Влада Виктора Орбана представља као корак ка регионалној стабилности и подршци суседима у Централној Европи. Том приликом, министар одбране Мађарске нагласио је потребу за честим консултацијама са Србијом ради очувања стабилности. Ипак, ова сарадња доводи Мађарску у потенцијални сукоб са делом савезника у НАТО-у, пошто се позиционира као заштитник интереса Србије унутар НАТО и ЕУ институција.

Орбанов приступ одражава његову ширу стратегију „стратешке аутономије“ и изградње односа са невезаним или полуусаглашеним државама како би потврдио независност Мађарске у спољној политици. Србија, са блиским везама са Русијом и Кином, уклапа се у тај модел. Орбан је такође подржавао контроверзне актере попут лидера Републике Српске Милорада Додика, супротстављајући се консензусу унутар ЕУ. Стога многи аналитичари сарадњу Мађарске и Србије виде више као политички сигнал него као чисто одбрамбени споразум.

Савез Србије и Мађарске најбоље осликава растућу стратешку изолованост обе државе. Док је Русија географски удаљена и фокусирана на сопствене проблеме, а Кина пружа ограничену подршку у балканским кризама, Србија је окружена суседима који све више теже НАТО интеграцијама, изузев Републике Српске у БиХ. Са друге стране, Мађарска је све више перципирана као некооперативан актер унутар ЕУ. Управо у таквом контексту обе државе налазе једна у другој кључно, иако ограничено, дипломатско и безбедносно партнерство. Савез омогућава заједничке војне вежбе и сарадњу у одбрамбеној индустрији, шаљући сигнал да ни Србија ни Мађарска нису потпуно без савезника.

Ипак, издржљивост и дубина овог партнерства су ограничене. Мађарска остаје чланица НАТО-а и њена војска би у крајњем случају морала да поштује обавезе према савезу, што чини војну интервенцију у корист Србије у случају конфликта са неком НАТО државом мало вероватном. Осим тога, однос Орбана и Вучића је у великој мери заснован на личној хемији, па би евентуална промена власти у било којој од земаља могла ослабити везу.

На крају, српско ослањање на Мађарску више је показатељ регионалне изолованости него суштинске стратегијске промене. Аналитичари упозоравају да би недавни потези попут тројног савеза из Тиране (Албанија, Северна Македонија, Косово*) и пакта Београда и Будимпеште могли продубити регионалну фрагментацију и потенцијално припремити терен за будуће сукобе, уколико се не каналишу кроз одговорну дипломатију.

Поређење војних капацитета

Стратешке импликације:

Савез Србије и Мађарске надмашује блок Албанија–Хрватска–Косово* у погледу конвенционалне војне снаге. Ипак, овај други савез делује унутар интегрисане архитектуре НАТО-а, што му обезбеђује политичку и логистичку подршку која недостаје осовини Србија–Мађарска. Стога, иако је снага билатералног савеза већа, шири НАТО оквир и даље обликује односе моћи у региону.

Улога НАТО-а и његов кредибилитет

Појава мини-савеза попут тројног пакта Косово*–Албанија–Хрватска и осовине Србија–Мађарска покренула је питања о поузданости НАТО-а у западном Балкану. Иако НАТО остаје доминантна војна сила у Европи, са више од 1,5 милиона активних војника само у европским чланицама и стотинама савремених летелица, ове локалне иницијативе указују на растућу забринутост балканских држава у погледу политичке воље Алијансе да реагује у локализованим кризама.

НАТО и даље има директно присуство у региону: око 3.700 војника делује као мировне снаге на Косову* у оквиру КФОР-а, док се око 1.100 војника EUFOR-а (уз подршку НАТО-а) налази у Босни под мандатом УН. Ипак, Косово*, као држава која није чланица НАТО-а, нема заштиту из члана 5, што код његових лидера буди страх од могућности НАТО-а да брзо одговори на потенцијалне хибридне претње.

И Албанија и Хрватска, иако чланице НАТО-а, изражавају забринутост да је стратешка пажња Алијансе усмерена пре свега на Русију и источни фронт, а не на Балкан. Њихов тројни савез може се тумачити и као порука Београду, али и као суптилна критика Бриселу и Вашингтону. Један албански аналитичар изјавио је да ови савези нису само војни аранжмани, већ израз „опстанка у непредвидивим временима“, одражавајући сумњу у спољне гаранције.

Иако Француска сама поседује више борбених авиона и професионалних војника него све војске западног Балкана заједно, не доводи се у питање способност НАТО-а, већ његов фокус и кредибилитет. Бивши саветник за националну безбедност САД Џон Болтон критиковао је тројни пакт као дуплирање НАТО структура, тумачећи га као знак незадовољства тренутним ангажманом Алијансе.

Овај тренд носи и стратешке ризике. Европске дипломате упозоравају да стварање паралелних безбедносних структура може поткопати улогу НАТО-а. Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је нагласио да, иако такви савези нису унутар мандата Алијансе, НАТО остаје темељ безбедности у региону.

Застој у проширењу ЕУ такође је део проблема. Земље кандидати са Балкана све су нестрпљивије због одуговлачења Брисела, што их подстиче да траже алтернативе. Један бивши амбасадор оценио је да је неодлучност ЕУ „створила фрагментацију којој сада сведочимо“.

Ови нови регионални савези не значе да је НАТО нестао, већ да се његове гаранције у појединим контекстима доживљавају као непотпуне. Решење није у демонтажи улоге НАТО-а, већ у томе да се савезници увере у поузданост, да се убрза интеграција у ЕУ, и да НАТО остане кредибилан и одговоран у реаговању на локалне кризе.

Мини Хладни рат на Балкану и претње регионалној ЕУ интеграцији

Није претерано рећи да Западни Балкан улази у „мини Хладни рат“, обележен формирањем два супротстављена блока. Једну страну чине чланице НАТО-а попут Хрватске, Албаније и Косова*, док је друга страна усредсређена на Србију, уз све значајнију подршку Мађарске. Та подела прети да оживи хладноратовску логику регионалне поделе — овога пута са чланицама ЕУ и НАТО-а као што су Мађарска и Хрватска на супротстављеним странама, чиме се подрива јединство и спољнополитичка кохеренција ЕУ.

Два главна жаришта — Косово и Босна и Херцеговина* — најочигледније илуструју ову фрагментацију. На Косову*, Влада коју подржава ЕУ суочава се са Србијом која ужива подршку Русије и Мађарске. У Босни и Херцеговини, Република Српска под вођством Милорада Додика наставља да пркоси централној власти и међународном високом представнику, охрабрена подршком Србије, Русије и Мађарске. Преломни тренутак догодио се у марту 2025, када је Додик осуђен за нарушавање уставног поретка. Премијер Мађарске Виктор Орбан осудио је пресуду, док је хрватски премијер Андреј Пленковић бранио правни поредак — што симболизује колико је подела захватила и саме чланице ЕУ.

Иако модернизација одбрамбених капацитета није сама по себи дестабилишућа, стварање ексклузивних војних савеза изазива безбедносну дилему. Како аналитичар Ристо Никовски упозорава, пакт Албаније–Косова*–Хрватске „постао је сигнал прегруписавања“, што је Србија протумачила као претњу и одговорила стратешким савезом са Мађарском. Обе стране се сада поново наоружавају, укључујући Рафал авионе, дронове и тенкове, и одржавају војне вежбе које додатно продубљују неповерење.

Ова атмосфера такође прети да осујети процес европских интеграција. Стратегија ЕУ за Балкан, која се огледа у Берлинском процесу и Заједничком регионалном тржишту, ослања се на регионалну сарадњу. Али нова хладноратовска клима учвршћује позиције. Србија и Косово*, на пример, све су мање склони компромису у дијалогу под покровитељством ЕУ, јер се осећају охрабрени сопственим блоковима. Слично томе, мађарска подршка Додику подрива Дејтонски споразум и слаби међународни надзор у Босни.

Кредибилитет ЕУ као неутралног арбитра даље је угрожен када чланице Уније отворено подржавају супротстављене стране. За Србију, то потврђује уверење да ће „Брисел поново платити цену“ интерних подела. У међувремену, Косово* и Албанија могу изгубити поверење у механизме ЕУ због мађарских вета и попустљивости према Београду. Овај динамични однос штети проширењу ЕУ, које захтева добре суседске односе — већ нарушене, као што се види у случају Северне Македоније и спора са Бугарском.

Чак и неутралне земље осећају притисак. Северна Македонија, чланица НАТО-а са великом албанском популацијом, ризикује унутрашњу нестабилност. Ако се блок око Албаније прошири и на Бугарску, Скопље би могло да се нађе стегнуто између етничке солидарности и геополитичког притиска. Црна Гора, такође чланица НАТО-а од 2017, суочава се са сличном дилемом. Дубоке унутрашње поделе, осликане у последњем попису, где се 41% изјаснило као Црногорци а 33% као Срби, додатно су дестабилизовале политику земље. Тренутна просрпска владајућа коалиција могла би да приближи Црну Гору српском блоку, што забрињава прозападне снаге и НАТО.

Ова фрагментација прети и кохезији саме ЕУ. Ако Хрватска и Мађарска подржавају супротстављене партнере на Балкану, спољна политика Уније губи кредибилитет. Руска медијска сцена ће сигурно искористити ову ситуацију као доказ подела у ЕУ и западног лицемерја. Унутар саме ЕУ, овакве поделе оптерећују рад Савета — Мађарска је више пута ублажила званичне изјаве Уније о Србији и Републици Српској, чиме је нарушен утицај Брисела.

Последице

Западни Балкан све више тоне у поделе на супротстављене војне блокове, чиме се подрива регионално јединство у кључном тренутку. Земље попут Босне и Херцеговине, Северне Македоније и Црне Горе, које стреме ка чланству у ЕУ, сада су ухваћене у климу неповерења и искључења. У центру сваког одрживог решења налази се Србија, чија демографска и стратешка тежина чини њено укључивање неопходним. Оквири који изолују или циљају Србију ризикују продужавање нестабилности; уместо тога, Србија мора бити интегрисана у нову, инклузивну регионалну безбедносну архитектуру, потенцијално у виду неутралне, ванНАТО платформе усмерене на дијалог и заједничке претње.

Успон савеза Косово–Албанија–Хрватска* и осовине Србија–Мађарска, иако покренути легитимним безбедносним бригама, може довести до сценарија „два пожара“, са Косовом и Босном* као потенцијалним жариштима. Ако се ови ривалски блокови додатно учврсте, ризикују да изазову мини Хладни рат на Балкану, чак и уз учешће чланица ЕУ и НАТО-а на супротстављеним странама.

Да би се то спречило, региону је потребна деескалација, обновљена евроатлантска посвећеност и инклузивни безбедносни оквири. ЕУ мора поново потврдити визију проширења како би спречила даљу фрагментацију и очувала мир, стабилност и регионалну интеграцију.

Препоруке за доносиоце одлука

• Учење из историје и спречавање њеног понављања: Историја Балкана показује да ексклузивни војни савези и ривалски блокови често претходе нестабилности, а не миру. Од Балканских ратова до сукоба 1990-их, сваки пример фрагментираних безбедносних структура довео је до ескалације. Политичари треба да одоле искушењу формирања савеза који сигнализирају конфронтацију уместо сарадње. Стратешко стрпљење и уздржаност су неопходни за избегавање безбедносне дилеме. Приоритет мора бити мултилатерални приступ заснован на дијалогу и инклузивности.

• Препознати деструктивност паралелних војних структура: Стварање паралелних савеза, попут пакта Косово*–Албанија–Хрватска или осовине Србија–Мађарска, слаби колективну безбедност региона и подрива интегративну логику НАТО-а. Ове структуре дуплирају постојеће механизме, збуњују командне канале и сигнализирају неповерење у актуелне институције. Доносиоци одлука треба да избегну подршку иницијативама које заобилазе НАТО и ЕУ, и уместо тога раде на јачању координације унутар постојећих мултилатералних платформи.

• Избегавање сценарија „затвореничке дилеме“: Регионални актери тренутно делују под претпоставком да се друга страна припрема за сукоб, што их тера у унапред припремљене алијансе и наоружавање. Та логика, слична „затвореничкој дилеми“, води узајамном неповерењу. Да би се овај циклус прекинуо, потребно је променити наратив у правцу сарадничке безбедности. Треба успоставити механизме за изградњу поверења, војну транспарентност и протоколе за деескалацију.

• Обнова поверења у НАТО безбедносну архитектуру: Иако НАТО остаје основа европске безбедности, перцепција његове смањене ангажованости на Балкану подстиче формирање алтернативних савеза. Алијанса мора обновити своју видљивост, преиспитати распоред снага у региону и осигурати да се чланице попут Албаније и Хрватске осећају заштићено. НАТО би такође требало да размотрити креативне начине укључивања Србије у безбедносне мере, без притиска ка чланству, како би се сачувала кредибилност и војна неутралност Србије.

• Инклузивна безбедносна архитектура: Стабилан Балкан не може се градити на искључивању. Србија, због своје величине, географије и политичког утицаја, мора бити део сваког одрживог безбедносног решења. Треба размотрити оснивање неутралног, ванНАТО форума, под покровитељством ЕУ или ОЕБС-а, који би укључио све земље региона. Фокус овог форума био би на заједничким претњама — безбедности граница, хибридним претњама, ванредним ситуацијама и транспарентности у наоружању.

• Чврста подршка регионалним економским иницијативама: САД и ЕУ треба да приоритизују и активно подрже економске оквире који подстичу стабилност и повезаност у југоисточној Европи. Иницијативе попут Отвореног Балкана, упркос политичком скептицизму, представљају прагматичне моделе за унапређење мобилности рада, интеграције тржишта и деполитизоване сарадње. Оне могу допунити процес проширења ЕУ. Такође, оквири попут Иницијативе три мора, фокусирани на инфраструктуру, дигитализацију и енергетску диверсификацију, могу послужити као модели за укључење Западног Балкана у шире евроатлантске мреже.