28. 8. 2025.
Јачање сарадње између ресора: Како Србија може да обликује своју спољну трговину у нестабилним глобалним условим?
Растуће царине и трговинска ривалства, у комбинацији са фрагментисаним системом, остављају Србију рањивом — реформа је кључна за њену отпорност.
Рекалибрисање глобалне трговине: Како српске институције могу да се прилагоде нестабилним трговинским праксама?
Од тренутка када је председник Трамп поново крочио у Овални кабинет, постало је јасно да ће се постојећи оквир глобалне трговине променити. Политика је још једном показала колико се свет мења нагло и непредвидиво. Убрзана трансформација међународне трговине тражи да се државне институције прилагоде без одлагања. У глобалну економију, а поготово у трговину, продрле су нове стратешке вредностии оне ће ту остати дуго. Институције које су навикле на политику чисте слободне трговине морају брзо да апсорбују последице „Mar-a-Lago споразума“ и обезбеде себи маневарски простор у новом окружењу.
Ова правила је најјасније описао доктор Кауш Арха, који тврди да је свет изашао из доба наивне глобализације засноване искључиво на анализи трошкова. Трговина се не укида, већ реструктурира у економске савезе сличномишљеника који деле стандарде, институције и стратешке циљеве. Ова „постглобализациона“ мапа даје предност отпорности и вредностима уместо пукој економичности. Њен главни инструмент је поуздана повезаност: повезивање тржишта и инфраструктуре само тамо где постоје владавина права, транспарентност и високи стандарди, дакле међу демократијама. Такав приступ дугорочно третира ланце снабдевања као стратешке ресурсе, док се краткорочна стратегија САД фокусира да смањи трговинске дефиците (увођењем царина).
Идеја поуздане повезаности односи се не само на међународне савезе, већ и на то како државе уређују сопствене институције. За Србију, ако жели да постане поуздан партнер у иностранству, први корак је боља координација код куће – јасна овлашћења, транспарентност и брже одлучивање.
Ветар промене у глобалним трговинским политикама: Шта очекивати у будућности?
У настојању да своју спољну политику усмере ка стратегији „America First“, САД су одлучиле да уведу царине великом броју држава, а претња за друге земље је више него реална. Кључне мете су Кина (30%), Европска унија (договорено 15%), посебно Немачка и Француска, Канада (35% универзална царина), Мексико (25%), као и традиционални азијски савезници, Јапан и Јужна Кореја (обе 15%).
Србија није изузета од ових политика, пошто се земља суочава са царинском стопом од 35% на сву робу. Имајући у виду да су све поменуте земље ову претњу схватиле озбиљно, Србија треба да још хитније реши овај проблем, будући да је њена царинска стопа највиша.
Штета која је могла да се избегне: случај Србије и Трампових царина
Спољнотрговинско одлучивање Србије обележено је прекомерном институционалном фрагментацијом. Превише тела учествује у обликовању и спровођењу трговинске политике, што ствара преклапајуће мандате и успорава доношење одлука. Бољи модел, који ће бити представљен касније у тексту, јесте онај у којем Министарство привреде формулише стратегије спољне трговине у блиској координацији и консултацији са Министарством спољних послова. То осигурава да су економски приоритети од почетка усклађени са дипломатском реалношћу.
Насупрот томе, у Србији Министарство унутрашње и спољне трговине делује као непотребан посредник, додајући трошкове и сложеност процесу, док слаби способност Србије да брзо и кохерентно делује у питањима спољне трговине. Ова фрагментирана структура је можда утицала и на преговоре са Сједињеним Државама о царинама, где није постигнут никакав договор пре него што је рок истекао.
Стога Србија треба да рекалибрира своје трговинско управљање како би практиковала континуиране, сектор-по-сектор преговоре, вођене претходно поменутим глобалним вредностима, ради заштите домаћих произвођача, док истовремено гради преференцијалне договоре са одговарајућим увозницима.
Ко је надлежан за спољну трговину у Србији?: институционални оквир
Спољну трговину Србије уређује више кључних институција, од којих свака има законом дефинисане надлежности. Те институције заједнички управљају трговинском политиком, царинама, инвестицијама и финансијском регулативом.
Институција | Кључне надлежности у спољној трговини | Руководилац институције | Правни основ |
|---|---|---|---|
Министарство унутрашње и спољне трговине | Формулисање трговинске политике, трговински споразуми, контрола увоза-извоза, тржишна инспекција, заштита потрошача, усклађивање трговине са ЕУ/СТО | Министар (одговоран премијеру и Народној скупштини) | |
Министарство финансија | Царинска политика, примена царина, царињење и надзор, управљање порезима и таксама у вези са спољном трговином | Министар (одговоран премијеру и Народној скупштини) | |
Управа царина (у оквиру Министарства финансија) | Спровођење царинске политике, примена прописа о увозу/извозу, наплата царина, гранична контрола | Директор (одговоран министру финансија) | |
Министарство привреде | Подстицање инвестиција, конкурентност извоза, индустријски развој, учешће у иницијативама за трговинску конкурентност (нпр. програми ЕУ) | Министар (одговоран премијеру и Народној скупштини) | |
Развојна агенција Србије (РАС) | Подршка извозницима и страним инвеститорима, промотивне услуге, тржишна анализа | Директор (одговоран министру привреде) | |
Привредна комора Србије (ПКС) | Издавање извозно-увозних докумената, трговинско саветовање, заступање привреде | Председник (формално независан) | |
Народна банка Србије (НБС) | Регулација девизног пословања, надзор прекограничних токова плаћања, правила о репатријацији извозних прихода | Гувернер (формално независан, одговоран Народној скупштини) |
Министарство спољних послова (МСП) представља Србију у иностранству, али је његова улога у спољној трговини индиректна и строго ограничена. Оно не може самостално да преговара или закључује трговинске споразуме, нити да даје трговинске уступке; те надлежности припадају Министарству унутрашње и спољне трговине, Министарству финансија и Влади Србије, у складу са Законом о спољним пословима и Законом о закључивању и извршавању међународних уговора. У пракси, то оставља МСП са ограниченим маневарским простором, зависним од међуресорних сагласности за реаговање на трговинске и економске шокове.
Да би Србија унапредила капацитет за брже реаговање, оквир би требало да експлицитно ојача координациону улогу МСП-а у економској дипломатији, додељујући му јасна овлашћења за координацију и обавезујуће рокове, како би могло да предводи брже и кохерентније реакције на спољне трговинске и економске претње, штитећи националне интересе.
Упоредна анализа регулисања спољне трговине и улоге министарстава спољних послова
У наредном делу биће приказане економски успешне државе чија се величина популације не разликује значајно од Србије. Те државе немају самостално министарство спољне трговине, већ се спољном трговином баве кроз друге институције, најчешће министарство привреде. У сваком од ових случајева постоји висок ниво координације између министарстава привреде и спољних послова. С обзиром на то да су неке од наведених држава данас чланице ЕУ (где Европска комисија има искључиву надлежност у спољној трговини), њихов организациони модел биће приказан у облику у којем је функционисао пре њиховог приступања Унији.
Држава | Да ли постоји засебно министарство за спољну трговину? | Примат у спољној трговини | Процес одлучивања и механизам координације | Правни основ |
|---|---|---|---|---|
Израел | Не — Управа за спољну трговину у оквиру Министарства привреде и индустрије. | Министарство привреде – али у блиској координацији са МСП и амбасадама. | Одлуке о трговини доноси Управа за спољну трговину преко економских и трговинских мисија у оквиру амбасада, што обезбеђује блиску координацију са МСП. | |
Финска (пре 1995) | Не – Министарство трговине и индустрије. | Министарство привреде – али у блиској координацији са МСП у вези са контролом извоза двоструке намене. | Трговинска политика формулисана је на састанцима између Министарства трговине и индустрије и МСП, док су трговински аташеи из економског министарства деловали унутар амбасада ради спровођења политике. | |
Шведска (пре 1995) | Не — Шведска је имала министра за спољну трговину у оквиру МСП 1983–1996. | МСП – у политици спољне трговине. Оно је водило преговоре, представљало Шведску у мултилатералним форумима и надгледало промоцију извоза. | Министар за спољну трговину у оквиру МСП радио је са дипломатама и секторима МСП на изради трговинских позиција. | |
Норвешка | Не – Министарство трговине, индустрије и рибарства. | MTIF – развија трговинску политику и преговара о приступу тржишту, док се спровођење врши преко амбасада (МСП). | МСП саветује о геополитици и дипломатији, уз посебан случај блиске координације у оквиру заједничких ЕФТА преговора и других мултилатералних форума. | |
Ирска (пре 1973) | Не — трговинска политика у оквиру Министарства за предузетништво, трговину и запошљавање, у сарадњи са МСП. | Министарство привреде води трговину и приступ тржишту, док је МСП кључно за ЕУ и СТО преговоре. | Политика се координише између Министарства привреде/трговине и МСП. Стално представништво Ирске у Бриселу играло је кључну улогу у усаглашавању ставова са заједничком трговинском политиком ЕУ. | Устав Ирске (1937), Ministers and Secretaries Act 1924, Control of Exports Act 2008 |
Чешка (пре 2004) | Не — надлежност има Министарство индустрије и трговине, у сарадњи са МСП. | Министарство индустрије и трговине поставља политику извоза и промоције, док МСП покрива политичке/дипломатске аспекте. | Политика се развијала кроз међуресорну координацију, посебно између Министарства индустрије и трговине, МСП и Канцеларије владе. У амбасадама су били комерцијални аташеи из економског министарства. | |
Летонија (пре 2004) | Да – до 1994; Не – накратко је МСП имало овлашћења до 1994, али је Министарство економије преузело надлежности. | Министарство економије има примат, уз подршку МСП (политички и дипломатски аспекти) и Министарства финансија (царине). | Одсек за трговинску политику Министарства економије био је кључно тело, а Државни комитет за надзор трговине пратио је примену. | |
Литванија (пре 2004) | Не – надлежност преузима МСП. | МСП креира и спроводи трговинску политику, док је Министарство економије задужено за промоцију извоза. | МСП координише преко међуресорних радних група, док се спровођење додељује другим министарствима. | |
Естонија (пре 2004) | Да – до 1993, када је спојено у Министарство економије; Не – после 1993, МСП преузима надлежност. | МСП планира и спроводи трговинску политику у сарадњи са Министарством економије (заштитне мере) и Министарством финансија (царине). | Одељење за спољну економску политику у оквиру МСП је примарно тело за координацију министарстава, привреде и амбасада. |
Клопка реактивности и ad hoc политике српске спољне трговине
Спољнотрговинско одлучивање Србије пати од реактивног и ad hoc приступа, више обликовaног краткорочним притисцима него стратешком визијом. Фрагментирани институционални оквир, где су надлежности подељене између Министарства унутрашње и спољне трговине, Министарства финансија, Министарства привреде и бројних агенција, ствара структурну инерцију која успорава процес доношења одлука и замагљује одговорност. За разлику од држава као што су Ирска, Чешка и друге раније поменуте земље, где је трговина чврсто укорењена у економским министарствима али блиско координисана са спољним пословима ради очувања кохерентности, Србија се ослања на модел закрпе у коме се преклапајућа овлашћења претварају у конкуренцију, а не у сарадњу.
Недавна епизода са Трамповим глобалним царинама представља упечатљиву илустрацију. Док су многе државе, од Европске уније до Канаде, Мексика и азијских савезника, одговориле структурисаним преговорима или реципрочним мерама, Србија се мучила да артикулише јасан став. Са царинама и до 35% на српску робу, институционална фрагментација допринела је кашњењу у формулисању стратегије, а међуресорне консултације нису произвеле решења пре истека рока. Одсуство јединственог гласа додатно је отежало способност Србије да заштити своје извознике од штете која је заправо могла да буде избегнута.
Ова реактивна позиција гура Србију у режим „гашења пожара“, у којем се ad hoc реагује на шокове попут америчких царина или изненадних регулаторних промена ЕУ, уместо да се обликује проактивна национална трговинска стратегија. Без институционалног поједностављивања и снажнијих механизама координације, посебно кроз додељивање МСП-у јасне координационе улоге у економској дипломатији, Србија ризикује да остане заробљена у циклусу импровизације, чиме слаби своју отпорност у ери нове глобалне трговине.
Препоруке: координација као водеће начело
Србија не може себи дозволити да спољнотрговинску политику третира као административну споредну ствар, фрагментирану кроз више министарстава. Уместо тога, координација мора постати водеће начело институционалне реформе, како би се заштитиле домаће извозне компаније и обезбедила интеграција у нови глобални поредак. Следећи кораци указују на то како институције Србије могу да се прилагоде променљивим трговинским праксама:
Рационализовати институционалне надлежности: Тренутна структура Србије распршује компетенције између више министарстава и агенција, што доводи до дуплирања и спорих реакција. Први корак је да се консолидује креирање спољнотрговинске политике у оквиру Министарства привреде, уз јасно задржавање надлежности Министарства финансија над царинама и њиховом применом.
Институционализовати координацију међу министарствима: Уместо ad hoc консултација Србија треба да успостави стални међуресорни трговински комитет, којим би био сачињен од доносиоца одлука из Министарства привреде и Министарства спољних послова, Министарства финансија, Народне банке Србије и Привредне коморе. Док би Привреда и Спољни полсови свакако имали примат, и остали актери би били присутни на састанцима. Обавезујући рокови за доношење одлука и редовно извештавање парламенту убрзали би процес и ојачали демократски надзор.
Усвојити кризне протоколе: Епизоде као што су глобалне Трампове царине показују цену фрагментације и кашњења. Србија треба да усвоји стандардизоване протоколе за одговор у кризама, који дефинишу које министарство преузима вођство, како се формирају преговарачки тимови и у којим роковима се одлуке морају донети. Тако би се прешло са реактивног „гашења пожара“ на предвидиву и проактивну трговинску дипломатију.
Применити компаративна искуства: Србија може да се ослони на добре праксе земаља сличне величине:
Израел: Управа за спољну трговину усађена у амбасаде обезбеђује континуирану координацију са МСП.
Ирска: Трговинска надлежност у економском министарству праћена снажним механизмима координације са Спољним пословима.
Норвешка: МСП и економско министарство заједнички воде ЕФТА преговоре, уравнотежујући дипломатију и економију.
Естонија и Летонија: Спољна трговина интегрисана у министарства привреде и спољних послова, што одражава избор за ефикасност и брзу координацију, уз одбацивање социјалистичке прошлости.
Институционално учење из ових примера може послужити Србији за изградњу флексибилног и рапидног система спољнотрговинског управљања, са јасним надлежностима и високом кооринацијом.
