Енергетска отпорност у новом добу: Пут Србије ка диверзификацији

Увод

Рат у Украјини снажно је појачао геополитичку нестабилност, разбио глобалне савезе и ставио енергетску безбедност у центар стратешких дебата. Србија се данас налази у посебно осетљивом положају: и даље је у великој мери зависна од руских фосилних горива, управо у тренутку када је Москва показала спремност да користи извоз енергената као политичко оружје. Драстично смањење испорука гаса Европи 2022. године, чиме је руски удео на тржишту ЕУ пао са 40% на свега 9%, као и преусмеравање енергетских прихода за финансирање ратних напора, јасно показују ризике превелике ослоњености на једног снабдевача.

За Србију је ова рањивост још израженија. Земља и даље највећи део природног гаса и нафте набавља из Русије, док је њена највећа нафтна и гасна компанија — Naftna Industrija Srbije (NIS) — и даље већински у руском власништву. Такав степен зависности стратешки је неодржив. У добу пољуљаних међународних односа и новог концепта „trusted connectivity“, Србија нема другу опцију осим да хитно диверзификује свој енергетски микс. Само ширењем путева снабдевања и партнерстава, како у фосилним горивима тако и у обновљивим изворима, може се смањити изложеност притисцима и заштитити од енергетских шокова.

Фосилна горива: Смањење ослањања на Русију

Природни гас – Превазилажење доминације руског снабдевања од 80%

Гасна рањивост Србије остаје озбиљна: до скоро је земља била „готово 100% зависна од руског гаса imports”, снабдеваног углавном преко TurkStream-а. Домаћа производња покрива тек 10–15% потреба, што оставља око 85–90% од укупне годишње потрошње Србије од 2,2 bcm ослоњено на Gazprom. Капацитет складишта у Банатском Двору — 450 милиона м³ — омогућава тек око 60 дана зимске потрошње, у поређењу са нормом ЕУ од 90 дана, што би у случају прекида испорука могло озбиљно угрозити систем. Шира југоисточна Европа такође пати од ограничених складишних капацитета, што повећава изложеност шоковима.

Београд је, међутим, почео да спроводи стратегију диверзификације. Интерконектор Бугарска–Србија, пуштен у рад у децембру 2023, додаје капацитет од 1,8 bcm годишње, што је око 60% српских годишњих потреба. Подржан средствима ЕУ, овај пројекат омогућава приступ азербејџанском гасу и ЛНГ-у преко Бугарске. Србија је већ потписала уговор о испоруци 0,4 bcm годишње из Азербејџана почев од 2024, а у будућности ће моћи да користи и грчки ЛНГ терминал у Александруполису. Присуство председника Алијева на свечаном отварању нагласило је стратешки значај ове везе.

У плану су и нови пројекти. Гасовод од 146 km до Северне Македоније (MG14) одобрен је 2025. године, чиме се Србија повезује на Southern Gas Corridor и потенцијално EastMed систем, ако се оствари подршка ЕУ. Такође, интерконектор Србија–Румунија могао би отворити приступ растућој производњи гаса из Црног мора до 2027. године. Домаћи капацитети се повећавају — проширење Банатског Двора на 750 милиона м³ до 2026. и изградња новог складишта од 300–500 милиона м³ у околини Београда могли би удвостручити отпорност система.

Истовремено, Србија задржава тромесечни уговор са Gazprom-ом потписан у мају 2022. за испоруку 2,2 bcm гаса годишње, чиме се обезбеђује краткорочна стабилност.

Потенцијално смањење удела руског гаса у Србији

Индикативни сценарији смањења удела руског гаса (ако сви пројекти буду реализовани)

• Краткорочно (2024 – почетак 2025): Са увозом 0,4 bcm из Азербејџана, удео руског гаса пада са преко 90% на око 70–80%.

• Средњорочно (крај 2025 – 2026): Уз додатних 0,3–0,6 bcm ЛНГ-а и 0,4 bcm азербејџанског гаса, руски удео би могао да се смањи на око 50–60%.

• Дугорочно (после 2027): Ако се реализују пројекти MG14 ка Северној Македонији и интерконектор Србија–Румунија и обезбеде уговори, руски удео би могао да падне испод 40%.

Иако је стратегија диверзификације Србије на папиру веома снажна, кључни изазов сада јесте уговорно обезбедити довољне количине неруског гаса како би се сви постојећи и планирани капацитети у потпуности искористили.

Нафта – Диверзификација увоза и решавање дилеме око НИС-а

Ситуација са нафтом је нешто боља него са гасом. Још пре почетка рата у Украјини, 2021. године, Србија је увозила нафту из Ирака (64%), Русије (23%), Казахстана (10%) и Норвешке (3%). Увоз покрива око 80% српских потреба, док се 20% обезбеђује домаће. Иако четвртина увоза из Русије није идеална, већи проблем од количине јесте власничка структура — највећа нафтна компанија у земљи је већински под контролом руских субјеката.

Напредак у смањењу зависности од руске нафте започет је 2022. године (забрана увоза руске нафте морским путем у ЕУ), али није дуго трајао. До 2023. пронађене су правне рупе, па је НИС тихо наставио да купује руску сирову нафту. Истовремено, Београд је обезбедио тромесечни уговор о транспорту нафте кроз JANAF нафтовод (важи до 2026) и разматра план за нови нафтовод од Панчева до Мађарске (капацитет око 5 милиона тона годишње до 2027). Међутим, ова линија би Србију прикључила на систем Druzhba, који је под доминацијом Русије, продубљујући утицај Москве уместо да га смањи.

Посебна слабост остаје власништво. Потенцијалне санкције САД приморале су Београд да покуша решење — уз привремене изузетке везане за излазак Gazprom Neft-а до јануара 2025. У септембру 2025. Gazprom је формално пренео директни 11,3% удео у НИС-у на другу руску компанију Intelligence, док Gazprom Neft и даље држи око 44,85%, а држава Србија око 29,87%. Ова промена није суштински смањила руски утицај. Годинама се профит НИС-а извлачио у иностранство и финансирао Москву, док је ефекат на домаћу економију био ограничен. Русија намерно задржава контролу како би сваки притисак Запада нанео штету и Србији, чиме одржава зависност.

Дугорочно решење је поступна национализација руских удела у НИС-у, при чему држава Србија задржава golden shares ради заштите стратешке контроле, а затим следи делимична приватизација ка поузданим западним партнерима попут SOCAR, MOL, TotalEnergies, ENI, ExxonMobil или Chevron. Уз подршку финансијских институција као што су EBRD и U.S. DFC, овим би се НИС укључио у евроатлантске ланце снабдевања и омогућила стварна енергетска независност Србије. Пупин Иницијатива је тај предлог детаљно објавила, а цео текст можете прочитати овде.

Развој обновљивих извора енергије: Коришћење зеленог потенцијала Србије

Диверзификација енергетских извора не подразумева само проналажење нових добављача нафте и гаса, већ и смањење укупне зависности од фосилних горива. Србија располаже значајним потенцијалом обновљивих извора енергије, а убрзање зелене транзиције истовремено ће побољшати енергетску безбедност и помоћи у испуњавању климатских циљева ЕУ. Тренутно, обновљиви извори из хидроенергије већ имају важну улогу, али неискоришћене могућности у области ветроенергије и соларне енергије могу бити кључне за јачање енергетске отпорности Србије.

Ветроенергија: Од занемареног сектора до брзог развоја

Ветроенергија у Србији је од готово непостојеће постала један од најбрже растућих сегмената енергетског сектора. Географија земље, нарочито равнице Војводине и коридор Дунава, пружају снажан природни потенцијал, а међународни инвеститори су већ показали поверење финансирајући прве велике ветропаркове.

Држава је препознала овај велики потенцијал и покренула један од кључних инвестиционих пројеката у земљи. Велика већина досадашњих ветропројеката развијена је у партнерству са поузданим страним партнерима из ЕУ, Залива и других савезничких земаља, уз подршку институција као што су EBRD и IFC. Ова комбинација капитала и стручности поставља ветар као најдинамичнији обновљиви сегмент у Србији. Да би се потенцијал у потпуности искористио, Србија сада мора да убрза уговоре и дозволе, како би се остварили амбициозни циљеви за 2030. и ухватио корак са модернизацијом.

Кључни ветроенергетски пројекти у Србији – Досадашња достигнућа и пут напред

Соларна енергија – Искоришћавање недовољно употребљеног ресурса

Соларни сектор у Србији је још увек у раној фази развоја, али има велики потенцијал. Са просечним сунчевим зрачењем у многим деловима земље (посебно на југу и истоку) у распону од 4,0–4,5 kWh/m²/дан, ресурс је довољно снажан да подржи велике соларне електране. Последњих година Србија је прешла са готово нултог капацитета на више од 172 MW у комерцијалним електранама, уз растућу уградњу соларних система на крововима и просјумерским пројектима (109 MW). До средине 2025. укупни соларни капацитет у Србији достигао је 281 MW. То показује да сектор добија на замаху, али је и даље далеко од пуне експлоатације свог потенцијала.

Државна визија развоја обновљивих извора до 2030. (3,5 GW ветра и сунца) поставља соларну енергију као кључни стуб заједно са ветром. Велики кораци су већ у току: EPS планира соларну електрану снаге 1.000 MW, страни инвеститори попут UGT Renewables + Hyundai потписују меморандуме о изградњи више електрана, а држава је увела и аукције за соларне пројекте. Ипак, Србија мора да убрза процес — брже закључивање уговора, јаснији PPA споразуми, унапређење електромреже и ефикасније издавање дозвола неопходни су да би солар прешао из пилот фазе у главни ток производње.

Са регионалне тачке гледишта, северна и централна Србија (равнице Војводине, речне долине) посебно су погодне за соларне електране због ниског еколошког конфликта и доброг сунчевог приноса. Мапирање које је урадила The Nature Conservancy показује да би постављањем 100 пажљиво изабраних локација (свака по око 10 MW) на подручја са ниским ризиком могло да се произведе око 1 GW соларне енергије уз минималан утицај на земљиште.

Кључни соларни пројекти у Србији за будућност

Према неким истраживањима, потенцијал је заиста изузетан. У оквиру пројекта „Smart Planning for Sustainable Development – Mapping Solar Potentials of Serbia“ утврђено је да расположиви капацитет само на најбоље оцењеним локацијама износи приближно 75 GW, што је довољно да се произведе око 3,4 пута више електричне енергије него што Србија тренутно троши укупно. Ипак, досадашњи развој обухвата тек мали део тог теоријског потенцијала и представља тек улазна врата ка широј експанзији. Соларна инфраструктура Србије тек треба да се изгради и прошири у наредним годинама како би се ови ресурси у потпуности искористили.

Хидроенергија – Модернизација кичме српске електропривреде

Хидроенергија остаје основа обновљивих извора у Србији, обезбеђујући око 30% електричне енергије у просечној години (10.500 GWh). Најважнији капацитети су Ђердапски комплекс (1.605 MW) на Дунаву и средње електране на Дрини и Лиму (1.390 MW), док је Бајина Башта (614 MW) једина пумпно-акумулациона електрана у земљи. Укупни инсталисани капацитет Србије износи 3.015 MW, али је искористив хидропотенцијал око 17.000 GWh годишње (еквивалент 1.940 MW). Ова разлика постоји јер хидроелектране не раде пуном снагом током целе године; у пракси је просечна производња ближа 1.200 MW (око 62% потенцијала). Главни приоритети су модернизација постојећих постројења (нпр. обнова Ђердапа 1 у 2023. и Бајине Баште 2022.) и планирана нова постројења: каскада Горња Дрина (Бук Бијела, Фоча, Паунци), Bistrica PSP (680 MW) и концепт Ђердап 3 PSP (2.400 MW). Укратко, Србија може задржати хидроенергију као стабилан извор 30–40% производње електричне енергије, кроз модернизацију, повећање флексибилних капацитета за складиштење и регионалну сарадњу, док се истовремено убрзано развијају нови обновљиви извори.

Хидроенергетски капацитети и планирани пројекти у Србији

Предлози политика за енергетску отпорност

Ослањајући се на горњу анализу, Србија треба да спроведе свеобухватан сет мера како би кроз диверзификацију постигла енергетску отпорност. Следећи предлози циљају безбедност снабдевања, инфраструктуру и тржишне реформе у домену фосилних горива и обновљивих извора:

• Градња алтернатива кроз инфраструктуру: Србија треба да смањи ризик од једног снабдевача пуним коришћењем интерконектора Бугарска–Србија, уз финализовање везе Србија–Северна Македонија (MG14) и постизање споразума за интерконектор Србија–Румунија ради приступа токовима из Црног мора. Паралелно, проширити складиште: завршити Банатски Двор на 750 mcm, покренути Tilva (350–500 mcm) и обезбедити прекограничне складишне капацитете, како би се достигли стандарди ЕУ (90 дана покривености). Краткорочни циљ је да се уговори најмање 0,4 bcm/год. азербејџанског гаса и 0,3–0,6 bcm/год. ЛНГ-а, чиме би руски удео пао испод 50–60% средином деценије и испод 40% после 2027.

  
  

• Диверзификација нафте и реструктурирање НИС-а: Београд треба да обезбеди вишегодишње оквире за набавку сирове нафте са корпом неруских добављача (Ирак, Казахстан, као и spot набавке из Норвешке/УАЕ) и да повећа стратешке резерве на стандард IEA од 90 дана додавањем резервоара у Панчеву/Новом Саду. Кључну рањивост — власништво — решити поступном аквизицијом руских удела у НИС-у (привремени државни „bridge“), а затим спровести транспарентну стратешку продају поузданим партнерима (нпр. SOCAR, MOL, Total, Exxon) уз подршку EBRD/DFC, чиме би се српски нафтни сектор усидрио у евроатлантске ланце снабдевања и стандарде управљања. Држава задржава golden shares.

  
  

• Убрзати развој обновљивих извора уз транспарентност као кључни фактор: Држава треба редовно да организује аукције где инвеститори могу да добију јасне уговоре за изградњу нових електрана, а истовремено да отклони кашњења у прикључењу на мрежу. Неколико ветропаркова је већ у плану (Pupin, Kostolac, Čibuk 2, Vetrozelena, Crni Vrh, Samoš), као и соларни програм EPS-а од 1.000 MW и бројне мање соларне инсталације на крововима домаћинстава и компанија. Хидроенергија ће остати кичма система, али постојеће електране попут Ђердапа и Дрина–Лим каскаде морају се модернизовати. Ради стабилности, Србија треба да изгради нове пумпно-акумулационе електране као што је Bistrica и да се припреми за већи пројекат Ђердап 3, који би служио као „батерија“ за складиштење обновљиве енергије.

  
  

• Пажљив избор партнера: Србија треба да сарађује са поузданим западним партнерима као што су EBRD, EIB, KfW, ЕУ (WBIF/IPA), као и US DFC и ExIm, јер они доносе не само капитал већ и квалитет, стандарде и транспарентност. Ослањањем на ове институције и савезнике, Србија може обезбедити финансирање за гасоводе, складишта, модернизацију мреже и пројекте обновљивих извора по нижој цени и са већом сигурношћу.

  
  

• Добро управљање и извршење: Србији је потребан снажан систем за спровођење енергетске транзиције. Посебна Радна група за енергетску безбедност требало би месечно да прати напредак и објављује јавне извештаје на транспарентним платформама. Регулатор (AERS) мора да спроводи правичне аукције, постави транспарентне тарифе и обезбеди благовремено прикључење на мрежу. Сви велики пројекти, укључујући реструктурирање НИС-а, треба да имају снажне антикорупцијске механизме и међународне арбитражне гаранције како би привукли инвеститоре. На крају, влада мора јасно да објасни јавности план и његов значај — краткорочни трошкови донеће дугорочну безбедност и приближити Србију ЕУ.