Стратегија четири стуба и будућност спољне политике Србије

Четири стуба Бориса Тадића и неутралност и суверенитет Александра Вучића

Када се упореде тренутна и претходна власт у Србији, не може се приметити много континуитета, чиме се обе стране поносне из другачијих разлога. Уколико постоји једна област где је континуитет видљив, то је спољна политика. Околности на глобалном нивоу се мењају великом брзином и терају лидере сваке земље, укључујући и Србију, да преиспитају своје спољнополитичке стратегије. Ипак, важно је размотрити постојећи континуитет ради бољег разумевања темеља српске спољне политике у будућности.

Борис Тадић је још 2009. године као председник Србије у јавност изнео политику четири стуба, која подразумева Европску унију као кључног партнера Србије уз САД, Русију и Кину као најважније партнере ван Европе. То је била разумна стратегија у време када је настала и око ње се није много полемисало у већем делу претходне деценије и по. Иако је сарадња са ЕУ у том периоду била доминантна због опширног процеса преговора о чланству, значај Русије и Кине је лежао у њиховој подршци у Савету безбедности Уједињених нација и снажним културним, односно економским везама. Александар Вучић је наставио Тадићеву политику балансирања, али уместо наратива о Четири стуба се фокусирао на суверенитет и војну неутралност.

Српска спољна политика након ЕУ чланства - тема вредна разматрања?

Промене у геополитичким околностима на глобалном нивоу су доста утицале на однос Брисела према Србији и чланство у ЕУ делује знатно ближе него раније, са све чешћим обостраним инсистирањем на убрзању преговарачког процеса. Брисел је због великих поремећаја у глобалним ланцима снабдевања под великим притиском да ојача свој положај по питањима одбране и енергетике. То је немогуће без интеграције Западног Балкана у ЕУ. Ову промену у ставу Брисела илуструју и бројни доласци европских лидера у Београд који не крију да им је намера приближавање Србије Европи.

Зашто је Србији потребна спољнополитичка стратегија

Једна од највећих препрека на европском путу Србије јесте усклађеност са спољном политиком ЕУ. Тешко је објективно описати и анализирати српску спољну политику имајући у виду све видљивији недостатак кодификоване, конкретне спољнополитичке стратегије. Лако је доћи до комплетно супротних закључака о српској спољној политици у зависности од тога да ли се посматрач фокусира на изјаве званичника, наративе у медијима, гласање у УН, робну размену или сарадњу у енергетици. На крају дана, Србија може да се поноси одличним односима са државама у свим деловима света, од Суринама до Јапана. Ипак, да би се та предност максимално искористила, уз усклађивање са спољном политиком ЕУ, потребно је да постоји пажљиво одређена стратегија спољне политике “на папиру”. Разлози за то су бројни:

1. Недостатак спољнополитичке стратегије оставља простор за разна малициозна тумачења која штете Србији и њеном угледу у свету.

2. Темељи стратегије Четири стуба се у потпуности мењају са Србијом на прагу ЕУ и потребна је нова визија за односе Србије са Русијом и Кином уз јасно постављене “црвене линије” у складу са српским интересима.

3. Противљење чланству Србије у ЕУ претежно је изазвано неповерењем према Србији поводом њене спољне политике и кодификована стратегија би значајно помогла у изградњи поверења.

4. Реформа српске дипломатије под министром Марком Ђурићем ствара потребу за свеобухватном стратегијом која би пружала смернице ефикаснијим, модернијим и професионалнијим кадровима.

5. Спољнополитички правац Србије мора да се представи грађанима на јасан, недвосмислен начин и на вишем нивоу од повремених телевизијских обраћања да би се повећала подршка за спољну политику ближу Европској унији.

Будућност политике четири стуба и место Америке у њој

Једна уочљива “рупа” у политици четири стуба у пракси је чињеница да су односи са САД у претходних 15 година често били запостављени у поређењу са посебним односом са Бриселом и стратешким партнерствима са Русијом и Кином. Стратешки односи са Сједињеним Државама су неопходни да би Америка и у пракси била један од стубова српске спољне политике и Пупин иницијатива је објавила предлог за успостављање стратешког дијалога између Србије и САД који можете прочитати овде.

Чланство Србије у ЕУ би значајно променило природу приступа четири стуба како ју је Борис Тадић замислио 2009. године јер ЕУ више не би била страни актер на начин на који је данас. Када се погледа гласање Србије у УН од почетка рата у Украјини, јасно је да је сарадња Србије са Русијом и Кином доста скромнија у поређењу са временом када је политика балансирања била у пуној снази.

Да ли практиковање политике четири стуба постаје све теже и теже? Дефинитивно. Ипак, то не значи да чланство Србије у ЕУ подразумева крај односа са Русијом и Кином. Природа сарадње Србије са ове две светске силе би морала да се промени и фокусира на области у којима се не штете европски интереси у безбедности, енергетици и трговини. Иако је политика балансирања угрожена, стратегија Четири стуба ће незванично остати на снази све док гласови Русије и Кине у Савету безбедности УН остају круцијални за питање Косова.

Са друге стране, Русија и Кина нису једине земље на свету са којима Србија има традиционално пријатељске односе. Захваљујући наслеђу југословенске политике несврстаности, Србија је на добром гласу у многим земљама глобалног југа где европске силе нису претерано популарне због колонијалне прошлости. То је предност коју Србија не сме да занемари јер може да представља значајан део будуће спољнополитичке стратегије и ојача позицију Србије унутар ЕУ.

Приближавање Србије Западу - за танго је потребно двоје

Поједини критичари су недавни Свесрпски сабор окарактерисали као оживљавање идеје Велике Србије, али у питању је нетачно тумачење проблема који мора бити решен да би се обезбедила стабилност у региону. Срби у Босни и Херцеговини, Црној Гори и на Косову нису задовољни позицијом и правима српског народа ван Србије, а многи од њих иимају српско држављанство и чланове породице који живе у Србији. То значи да је очување права Срба у региону вероватно најважније питање које усмерава спољну политику Србије.

Превазилажење статуса кво на Косову је једини начин на који Србија може да добије маневарски простор потребан за успостављање конкретног правца у спољној политици у будућности. Оснивање Заједнице српских општина, заштита људских права Срба на Косову и српског културног и верског наслеђа би требало да буду приоритети у политици западних сила према Западном Балкану. Делује да ће усклађивање Србије са спољном политиком ЕУ бити проблем све док се ситуација на Косову не промени и докле год се проблеми Западног Балкана посматрају кроз призму деведесетих година.

Србија не може бити једина страна која мења свој правац - Запад мора да покаже боље разумевање нове политичке реалности на Балкану и савремене српске позиције, која је неупоредива са периодом владавине Слободана Милошевића. Потребно је да Запад пређе са речи на дела и демонстрира спремност да прихвати Србију као део европске заједнице и разуме српске интересе, а требало би да се крене од Косова, где се српско становништво суочава са репресијом и кршењем људских права какво није виђено још од 2004. године и погрома над српским становништвом.