Одабрани завршни радови Fellowship 2025

Цео документ можете прочитати овде.

У оквиру Fellowship програма, друга половина сваке године посвећена је оригиналним истраживањима. У том периоду, учесници имају задатак да израде радове који анализирају различите аспекте српско–америчких односа и предлажу начине за њихов даљи развој. Избор тема препуштен је самим стипендистима, док чланови истраживачког одељења пружају смернице и менторску подршку током целог процеса.

Овај зборник окупља дванаест најзначајнијих радова, распоређених у четири тематске целине. Апстракти који следе приказују ширину приступа и перспектива аутора, одражавајући разноврсност истраживачких интересовања и заједничку посвећеност јачању билатералних веза између Србије и Сједињених Америчких Држава.

У знак признања за изузетан квалитет и оригиналност, више радова је посебно награђено:

• 1. место – Стефан Попадић

• 2. место – Лука Радивојевић

• 3. место – Марта Јеремић

Посебне награде:

• Алејна Коулитс

• Сара Павловић

Дипломатија и спољна политика

1. Друштвене мреже на раскршћу: Супротстављање дезинформацијама и преосмишљавање америчке дипломатије у Србији
Алејна Коулитс (добитница посебне награде)

Овај рад испитује како је убрзано дигитализовано информативно окружење у Србији, обележено ниским поверењем у традиционалне медије и снажним ослањањем младих на друштвене мреже, појачало утицај руских и кинеских наратива, истовремено отежавајући домет традиционалне америчке јавне дипломатије. Објашњавају се актуелне перцепције кроз историјске факторе као што су трајне огорчености након НАТО бомбардовања 1999. године и америчко признање Косова. Потом се прати како државно подржани медији и симболичке поруке „пријатељства“ претварају те сентименте у садржај на друштвеним мрежама. На тој позадини, рад оцртава ограничења постојеће одбране: краткорочних програма медијске писмености, реактивног факт-чековања и донаторских иницијатива са неизвесним континуитетом, као и комуникације амбасаде САД која ретко излази из институционалних канала до „просечног“ грађанина. Предлаже се двострука стратегија. За САД, већи фокус на кратке дигиталне форме причања (short-form) уз кредибилне гласнике, пре свега алумније програма размена (нпр. YES Abroad, Fulbright, Gilman), и „људски“ културни ангажман који дипломате чини ближим српској омладини. За Србију, трајно и широко увођење медијске писмености, заштита независног новинарства и дистрибутивни модели које води цивилно друштво, прилагођени навикама публике. Заједно, ове мере имају за циљ обнову поверења, супротстављање непријатељским наративима и усклађивање дипломатске комуникације са тим како се информације данас заиста производе, циркулишу и верују у Србији.

2. Вера и спољна политика: Улога верског наслеђа у јачању односа САД и Србије
Лука Радивојевић (друго место)

„Мало је народа који у свом језику имају реч као што је задужбина, која означава стварање, посвећење, живот и трајан допринос, а не тек бригу за душу.“ Ова реченица истиче трајну снагу верских задужбина и сакралног наслеђа, које не обухвата само материјалне споменике, већ и свеце, духовне вође и живе сведоке Цркве. Векови заједничког хришћанског наслеђа показују капацитет вере да премошћује поделе и обликује токове историје народа. Свети манастири и цркве Србије стоје као трајни сведоци културног и духовног идентитета који, иако укорењен у Србији, говори и међународно, чак и преко Атлантика. Током модерне историје, руководство Српске православне цркве је, у пресудним тренуцима, преузимало улоге далеко изван строго пастирских, ступајући у дијалоге на највишим нивоима глобалне политике. Личности попут патријарха Павла, чије су пастирске мисије допирале до Беле куће и америчких државника, и владике Николаја Велимировића, чија је ратна дипломатија и теолошка мисао отварала врата европских и северноамеричких лидера, показују традицију у којој се духовни ауторитет прожима са међународним утицајем.

Хиљадугодишњи однос Руске и Украјинске православне цркве показује како црквени расцепи често претходе геополитичким сукобима. Од првих подела под монголском, а потом литванско-пољском влашћу, преко „филаретовског“ раскола, до савремене отуђености Москве и Цариграда, ова динамика еволуирала је у велики савремени сукоб великих сила.

3. Српска дијаспора у Сједињеним Државама као правни и економски актер у процесу демократизације Србије
Марта Јеремић (треће место)

Када је демократија крхка или неизвесна, везе између земље и њене дијаспоре добијају значај који превазилази носталгију и културни понос. Те везе постају извори усмерења, отпорности и обнове, и по перспективи и по практичној подршци. За Србију, српска дијаспора у САД представља такав ресурс, чији је потенцијал у великој мери неискоришћен. Рад образлаже на који начин ова заједница, обликована нормама и институцијама америчке демократије, може да допринесе унутрашњој трансформацији Србије кроз пренос знања, институционална партнерства и циљану подршку реформама.

Фокус је на конкретним облицима ангажмана: подршка судским реформама, антикорупцијским пројектима и иницијативама за транспарентност и владавину права. Посебна пажња посвећује се програмима развоја које финансирају институције попут USAID-а, као и иницијативама „одоздо“ и филантропским улагањима појединаца и организација из дијаспоре.

Кроз квалитативну анализу политичких извештаја, медијских наратива и релевантних академских студија, рад показује да дијаспора није само спољни посматрач, већ стратешки партнер чији утицај може бити структуриран и појачан. Признавањем дијаспоре не само као културног капитала већ и као демократског актера, Србија може да изгради снажније темеље политичке одговорности, транспарентности и инклузивности.

Наука, технологија и иновације

1. Српско-америчка технолошка алијанса: Позиционирање Србије у геополитичкој утакмици за вештачку интелигенцију
Аница Ковачевић

Вештачка интелигенција (AI) постала је одлучујућа сила у глобалној политици, економији и безбедности, стављајући мање државе под притисак да се прилагоде и иновирају. За Србију је изазов како да ојача своје технолошке капацитете и избегне маргинализацију у систему којим доминирају велики актери. Рад аргументује да српско-америчка технолошка алијанса, усредсређена на AI, нуди пут за превазилажење домаћих ограничења уз унапређење заједничких демократских вредности и трансатлантске безбедности. Комбинују се академска анализа геополитичких импликација AI и конкретне препоруке политика. Истражује се убрзани раст ИКТ сектора у Србији, улога америчких улагања и менторства у обликовању иновационог екосистема, као и прилике и ризици продубљивања билатералне сарадње. Идентификована су три приоритета: изградња заједничког талент-пула за AI и заједничких иновационих хабова; усклађивање регулаторних и безбедносних оквира са ЕУ и САД; и вођење јавноприватних партнерстава у секторима високог утицаја као што су здравство, пољопривреда и енергетика. Уклапањем AI сарадње у шири дипломатски и институционални оквир, Србија може да се позиционира као регионални лидер и поуздан мост између модела управљања САД и ЕУ, док САД јачају свој утицај у југоисточној Европи. Етичка AI сарадња, закључује рад, не само да подиже конкурентност и отпорност, већ доприноси безбеднијем и демократскијем међународном поретку.

2. Дигитална алијанса: Ковање стратешког партнерства САД–Србија у AI, развоју софтвера и „дипломатији иновација“
Марта Марић

Вештачка интелигенција, развој софтвера и управљање подацима све више обликују глобалну конкурентност и геополитичко сврставање. Ова студија аргументује да је стратешко партнерство САД–Србија у технологији и „дипломатији иновација“ кључно за заједничку економску безбедност и регионалну стабилност. Брза дигитална трансформација Србије и раст ИТ сектора унапређују модернизацију и отпорност, док партнерство САД обезбеђује полугу за подстицање демократског управљања у југоисточној Европи. Уз упоредне утицаје европских и кинеских дигиталних модела, рад показује како средње државе могу напредовати кроз технологију. Истиче се да је за одржавање замаха неопходна стратешка сарадња у управљању AI, реформи образовања и развоју стартап екосистема — како би се осигурале сигурне везе у евроатлантским мрежама иновација и искористила дигитална сарадња за економску модернизацију и дипломатски утицај.

3. Научно достигнуће као стратешка полуга: Од Михајла Пупина до српске биотехнологије у трансатлантским односима
Сара Павловић (добитница посебне награде)

Рад истражује како научна иновација, нарочито у биотехнологији и вештачкој интелигенцији, може послужити као стратешко средство спољне политике Србије у јачању односа са Сједињеним Државама. Полазећи од симболичног наслеђа Михајла Пупина, српско-америчког физичара, дипломате и културног моста, анализа прати континуитет од ране „научне дипломатије“ XX века до савременог иновационог екосистема Србије. У условима глобалног надметања у критичним технологијама, иновације су не само економски мотор већ и питање геополитике. Рад разматра постојеће капацитете Србије у биотехнологији и AI (нпр. Институт BioSense и иницијативе дијаспоре), али и изазове: недовољна улагања у ИиР, одлив мозгова, фрагментиране политике и геополитичке двосмислености. Упоредне лекције из САД (где је научна дипломатија институционализована) и ЕУ (као инструмент отпорности и стратешке аутономије) воде ка предлогу проактивне српске стратегије научне дипломатије: институционалне реформе, трансатлантска партнерства, „дипломатија талената“ и пажљиво обликовање наратива. Предлаже се оснивање Националне канцеларије за научну дипломатију, повећање улагања у ИиР, национална стратегија за биотехнологију усклађена са ЕУ нормама, структурисана сарадња са институцијама САД и ЕУ и ослањање на Пупиново наслеђе у јавној дипломатији.

4. Јачање српске науке: Партнерства са САД и израелска прича о успеху у науци и иновацијама
Стефан Попадић (прво место)

Рад истражује како Србија може ојачати научни развој и глобалну интеграцију кроз стратешка партнерства, са Сједињеним Државама као кључним сарадником у истраживању и иновацијама. Кључно питање је како превазићи ограничења попут недовољне инфраструктуре, одлива талената и бирократских баријера кроз међународну сарадњу.

Методологија комбинује преглед литературе и интервјуе са српским експертима са међународним искуством, уз увиде из личног академског ангажмана на Институту BioSense. Сви извори су документовани по Чикаго стилу (фусноте).

Кључни аргументи истичу недавна унапређења (Фонд за науку, BIO4 кампус, BioSense), као и потенцијале у биотехнологији, медицинским истраживањима, паметној пољопривреди и ИКТ-у. Сарадња са САД се издваја као стратешка: приступ напредним технологијама, повезивање академије и индустрије, заједнички докторатски програми и колаборативни пројекти.

Израел служи као упоредни модел земље са ограниченим природним ресурсима која је, ангажовањем дијаспоре, стратешким улагањима и блиским везама са институцијама САД, постала светски лидер у иновацијама. Налази указују да Србија може следити сличну путању усвајањем ових стратегија, задржавањем високо квалификованих истраживача и јачањем интеграције у глобалне иновационе мреже.

Економија, бизнис и развој

1. Неопходност улагања у домаћу производњу вакцина у временима криза
Ана Антић

Прошло је време када је било препоручљиво ослањати се на такозване „савезнике“ — ако је икада и постојало. Како се појављују нове кризе и сукоби, а раст анти-ваксер покрета доводи до повратка епидемија, свет постаје нестабилнији и на националном и на међународном нивоу. Пандемија COVID-19 је снажно погодила свет 2020. године, док су се геополитички сукоби појачали, а глобални ланци снабдевања пореметили — са великим последицама, нарочито за медицински и фармацеутски сектор, који је претрпео удар када су се границе затвориле. Иако се не може занемарити да увозни производи играју кључну улогу у допуни националних здравствених потреба, потребно је сагледати и последице претеране зависности и ограничене способности да се аутономно одговори у ванредним ситуацијама — што у великој мери поткопава отпорност државе. То потврђује апсолутну потребу да земље унапреде домаћу производњу неопходних вакцина и лекова како би могле да обезбеде негу својим грађанима у условима све извеснијих криза. У свету велике разноликости и генетских варијанти, мере у хитним ситуацијама не могу имати приступ „једна мера за све“, већ спремност да се глобалне промене адресирају локално. Сагледавањем историјских и савремених аспеката, рад има за циљ да покаже да држава мора да улаже у вакцине и биотехнолошку производњу ради јавног здравља и националне и међународне безбедности.

2. Будућност пољопривреде: Како сарадња САД–Србија може трансформисати аграрне праксе
Дуња Милановић

Мој рад ће се пре свега бавити проблемом угроженог пољопривредног сектора у Србији. Кроз предлог политика заснован на размени стручњака у овој области — и у Србији и у САД — понудићу решења за модернизацију српске пољопривреде, јачање сектора, као и унапређење српско-америчких односа кроз директан ангажман и културну размену грађана обе земље. Култура је кључни аспект ове размене, јер сматрам да нема бољег начина да се оснаже међусобни односи од директног, личног контакта. Иако на први поглед не изгледа тако, пољопривредни сектори Србије и САД деле значајне сличности — у врстама усева, просечној величини газдинстава, просечним годинама пољопривредника и клими — што представља највећу предност овакве сарадње. За потребе рада користићу Чикаго стил цитирања.

3. Учење од најбољих: Како пренети америчку инвестициону културу и предузетнички дух у Србију
Сава Малиновић

Овај рад анализира структуралне изазове српске економије и истражује потенцијал селективног усвајања америчког модела предузетништва и инвестиција као пута ка одрживом расту. Почиње историјским прегледом економске путање Србије, од социјалистичког наслеђа и криза 1990-их до недостатака приватизације почетком 2000-их. Истичу се трајне слабости: ослањање на субвенционисане стране инвестиције, нискоквалификована запошљавања и екстрактивне индустрије (нпр. рударство). Насупрот томе, примери из високовредних сектора, ИКТ и напредна производња, показују и потенцијал и крхкост постојећег модела развоја. Потом се анализирају САД као референтни оквир: предузетничка култура, динамични токови капитала и подстицајни институционални оквир. Студије случаја из Силицијумске долине и америчких универзитета показују како преузимање ризика, венчур капитал и везе универзитет–индустрија подстичу иновације и стварају високу вредност. Из ових увида произилазе препоруке прилагођене доносиоцима одлука, великим предузећима и малим предузетницима у Србији: од циљане пореске политике и реформе образовања, до развоја тржишта капитала и дубље интеграције са економијом САД. Налази су јасни: без јачања предузетничких капацитета, боље алокације капитала и ширења људског капитала, Србија ризикује да остане у активностима ниске додате вредности, као „рударска колонија“. Насупрот томе, прилагођено усвајање елемената америчког модела може подстаћи раст заснован на иновацијама, повећати конкурентност и сигурније усидрити Србију у глобалним економским мрежама. Рад користи Чикаго стил навођења извора.

Култура и идеје

1. Запостављене перспективе: Староседелачке (индијанске) филозофије као путоказ за одрживу будућност Балкана
Петар Исаиловић

Филозофије и еколошке праксе староседелачких народа Северне Америке обликовале су савремене Сједињене Државе на начине који често остају непримећени. Како Србија продубљује трансатлантски дијалог са САД, ове филозофије могу послужити као културно прилагодљиви оквири за решавање еколошких изазова у Србији и ширем балканском региону. Суочен са крчењем шума, индустријским загађењем и климатским притисцима, Балкану су потребни приступи који превазилазе уобичајена технолошка и регулаторна решења. Ослањајући се на историјско и савремено староседелачко знање, рад истиче принципе као што су контролисано спаљивање, холистичка рестаурација станишта, „принцип седме генерације“ и преговарање вођено захвалношћу. Кроз квалитативну анализу историјских извора, еколошких студија и културних текстова, прати се трајна релевантност ових пракси упркос вековима потискивања и експлоатације. Налази показују да ове методе нуде не само практичне еколошке користи већ и дугорочне друштвене и економске добити, наглашавајући реципроцитет, међузависност и благостање будућих генерација. Додатно, рад истражује језичке и културне увиде инхерентне овим светоназорима, показујући како релациони и глаголски фокус језика кодира поштовање према живим системима и подстиче етички однос према околини. Разматрањем ових перспектива, Србија може поново осмислити развој изван краткорочних економских добитака, интегришући одрживо управљање земљиштем, очување биодиверзитета и културно информисане преговарачке стратегије за еколошку отпорност и опште благостање. Рад користи MLA стил навођења извора.

2. Филмска дипломатија: Коришћење филма као алата „меке моћи“ за јачање веза САД–Србија
Сара Петијевић

У свету који је истовремено повезан и фрагментисан, токови „меке моћи“ мењају путање дипломатије. И пре савременог државног система, поред силе и освајања, поредак и утицај су се градили кроз заједничке норме, културне наративе и институционалну кохезију, рани облици онога што данас зовемо меком моћи. Као што су историјска царства (нпр. Кина и Рим) почивала и на „тврдој“ и на „мекој“ моћи, савремени актери се ослањају на културне инструменте, пре свега на филм, да обликују међународни имиџ и промовишу националне вредности преко граница. Може ли универзални језик филма постати приступачно средство да земља попут Србије учврсти везе и појача своје присуство на трансатлантској сцени? Рад истражује трансформативни потенцијал кинематографије: како филм може продубити односе Србије и САД изван традиционалних економских и политичких димензија. Даље, ослања се на трајни утицај културне размене да би аргументовао да фокусирана улагања у филмске фестивале, подстицаје за копродукције и образовне програме могу знатно ојачати културне везе, промовисати демократске идеале и подстаћи живљи трансатлантски дијалог. Анализа истражује како платформе попут Београдског ФЕСТ-а враћају дозу оптимизма Балкану и Западу, где су до скоро преовлађивали бес и резентиман. Поред тога, разматрају се кључна питања: које стратегије могу подстаћи филмске пројекте САД–Србија са заједничким причама и вредностима? На који начин фестивали могу функционисати као кључне културне споне међу људима? Како филмски образовни приступи ефективније оснажују демократску свест међу младима? И, најзад, које мере политика су потребне да би се у потпуности ослободио потенцијал филма као средства јавне дипломатије?