Инфраструктура, политички утицај и илузија: Права слика економских односа Србије и Кине

У годинама након кризе еврозоне, обележеним економском неизвесношћу и стагнацијом, српска влада је отворила врата идеји да кинески капитал може одиграти значајну улогу у обнављању преко потребног привредног раста у економији која је била оптерећена високом незапосленошћу и слабом продуктивношћу. Укључивање земље у иницијативу „Појас и пут“ деловало је као прагматична стратегија за диверсификацију инвестиција и убрзање развоја инфраструктуре. Велики пројекти у области саобраћаја, енергетике и индустрије представљани су као доказ да Србија може привући партнере изван свог традиционалног економског круга.

Готово деценију у јавности је доминирала прича да је Кина кључни економски партнер Србије, земља која „гради Србију“ и помаже њен развој више него што је то Запад икада чинио. Слоган је политички делотворан, али стварност је другачија. Србија је већину тих пројеката заправо финансирала сама, кроз јавно задуживање, док су се кинеске компаније углавном појављивале као извођачи радова са обезбеђеним профитом и ограниченом транспарентношћу. За разлику од европских инвестиција, које Србију укључују у производне ланце и извозна тржишта, кинеско присуство углавном се фокусирало на мегапројекте које је организовала држава, у којима политички симболизам често надвладава економску рационалност. Трошак тог симболизма на крају сносе порески обвезници, а не Пекинг.

Извор: Народна банка Србије

Током протекле деценије, Кина је постала један од највидљивијих економских партнера Србије. Према подацима Народне банке Србије, у периоду од 2010. до 2023. године Кина је учествовала са 14,3% у укупним приливима страних директних инвестиција у Србију, чиме је заузела друго место иза Холандије (14,4%), која углавном функционише као локација за холдинге мултинационалних компанија које послују у Србији.

Међутим, у раздобљу од 2018. до 2023. године улога Кине значајно је порасла. Њен удео се повећао на 21,4%, чиме је заузела убедљиво прво место, са посебно високим годишњим учешћима у 2022. (31,1%) и 2023. години (30,4%). Укупна вредност обавеза процењује се на између 4 и 5 милијарди евра, од чега је око 3,5 милијарди дошло не као тржишно засноване стране инвестиције, већ као међудржавни зајмови везани за кинеске извођаче, углавном преко Кинеске извозно-увозне банке (China Exim Bank).

Ти кредити финансирали су низ високопрофилних инфраструктурних пројеката, укључујући железничку пругу Београд–Будимпешта (српска деоница, 1,1 милијарда евра), Пупинов мост (170 милиона евра), делове београдске обилазнице (преко 300 милиона евра) и више ауто-путева широм земље. У тешкој индустрији кинеске компаније преузеле су значајне капацитете: HBIS је купио смедеревску железару за симболичних 46 милиона евра, а касније је у производњу уложио више од 300 милиона евра; истовремено је компанија Zijin 2018. године преузела контролни пакет у рударско-металуршком комбинату Бор за 1,26 милијарди евра и од тада инвестирала више од 2 милијарде у проширење производње бакра и злата. Фабрика гума Linglong у Зрењанину, најављена као инвестиција вредна 900 милиона евра, постала је најпознатији кинески производни пројекат у Србији, иако је праћена бројним регулаторним и еколошким контроверзама.

Све у свему, економско присуство Кине у Србији велико је по номиналној вредности и веома уочљиво у инфраструктури, али је структурно концентрисано у секторима под доминацијом државе и зависним од јавног задуживања, уместо у ширим, тржишно вођеним инвестицијама које би дугорочно подстакле конкурентност и развој.

Пораст кинеских инвестиција у тешкој индустрији пратила је све већа забринутост јавности због стања животне средине, посебно у Бору, Зрењанину и Смедереву. У Бору је проширена производња бакра компаније Zijin довела до значајног повећања емисије сумпор-диоксида, што је изазвало упозорења о квалитету ваздуха и уличне протесте током 2019, 2020. и 2021. године. У Смедереву су становници који живе у близини железаре HBIS пријављивали константан смог и таложење прашине, док је у Зрењанину изградња фабрике гума Linglong изазвала пажњу широм земље, и због ризика од загађења и због услова рада.

Ови проблеми подстакли су неке од највећих еколошких демонстрација у Србији последњих година: током 2021. године еколошки протести окупили су десетине хиљада грађана у Београду, Новом Саду и више мањих градова, означивши прелазак са локалних незадовољстава на свеобухватан јавни притисак за јачање заштите животне средине и регулаторног надзора.

Као што је већ речено, основа сарадње Србије и Кине успостављена је кроз међудржавне споразуме, а не путем отворених и конкурентних поступака јавних набавки. Већина великих инфраструктурних пројеката финансирана је државним кредитима Кинеске извозно-увозне банке (China Exim Bank), који су подразумевали обавезну употребу кинеских извођача и опреме. Ти уговори такође садрже клаузуле о поверљивости које ограничавају јавни приступ подацима о структури трошкова и процени ризика, за разлику од стандардних европских или западних аранжмана. Ова асиметрична обележја постојала су од самог почетка, али је јавност њихове последице у потпуности сагледала тек након појаве Анекса V, поверљивог ценовника радова за изградњу објеката за EXPO 2027.

Анекс V није донео нове проблеме. Он је само учинио видљивом структурну асиметрију већ уграђену у сам модел међудржавне сарадње. Додатну забринутост финансијских стручњака изазива чињеница да кинески кредити по правилу искључују одредбе о упоредивости са условима Париског клуба, што значи да би евентуална будућа реструктурирања дуга морала бити предмет посебних преговора, вероватно под мање повољним условима за Србију.

Резултат је систем у коме Србија обезбеђује финансије, док кинеске државне компаније изводе радове и остварују профит, уз ограничену транспарентност и повећану дугорочну рањивост јавног сектора.

Извор: агрегирани просек резултата истраживања јавног мњења више српских агенција, састављен и стандардизован од стране аналитичког тима ПИ.

Пораст кинеских инвестиција у Србији поклопио се са приметним падом ентузијазмом јавности за чланство у Европској унији. Могло би се на први поглед брзо закључити да је реч о директном и намерном резултату кинеске спољне политике, али је потребно дубље тумачење. Та два тренда заправо нису у директној узрочно-последичној вези. Ипак, све већа видљивост инфраструктуре коју су изградиле кинеске компаније и обновљених индустријских комплекса одиграла је важну улогу у додатном обликовању јавне перцепције, иако је није узроковала.

За многе грађане развој се мери оним што се може видети сопственим очима: поново отвореном железаром у Смедереву, проширеним рудницима у Бору или изграђеним ауто-путевима и железничким коридорима. Пошто су ти пројекти често представљани као симболи партнерства са Пекингом, допринели су јачању антиевропских и антизападних наратива који ЕУ приказују као спору, уцељивачку и удаљену, а Кину као брзу, опипљиву и актера који пружа безграничне могућности.

Ипак, ова промена није измењила структурну економску зависност Србије од европског тржишта, али је променила емоционално и политичко значење појма развоја, дајући кинеском ангажману симболичку тежину већу од његовог стварног удела у економији.

Извор: Народна банка Србије

Политички и економски „медени месец“ између Београда и Пекинга, у многим аспектима, дошло је до свог краја. Анекс V није изазвао тензије, али је оголио границе поверења и транспарентности у самом моделу сарадње. Истовремено, и приоритети Кине у региону су се у међувремену променили. Након деценије обележене великим аквизицијама и државно финансираним инфраструктурним пројектима, кинески инвестициони моментум је успорио, уз значајан пад прилива новог кинеског капитала током 2024. и прве половине 2025. године.

Модел је достигао тачку засићења, док Пекинг сада усмерава своје стратешке производне инвестиције превасходно ка Мађарској, где је интеграција у јединствено тржиште ЕУ интензивнија. Са друге стране, Србији су остали завршени пројекти, али и дугорочне концесије, додуше сада без оног политичког ентузијазма и инвестиционе динамике која је обележила претходну деценију.