Како разумети америчке царине и трговинске односе Србије и САД

Српско-америчка трговина под лупом

Економске везе Србије са Сједињеним Америчким Државама историјски су биле скромне – занемарљиви део ионако нископрофилних билатералних односа. САД се чак не налазе ни у првих 10 трговинских партнера Србије; заправо, рангирају се око 19. места као извозно тржиште за српску робу. То значи да је трговина дуго била споредна тема у економским односима Србије и САД, који су више били усмерени на технолошке инвестиције. Чак и 2024. године, укупна трговинска размена робе износила је тек око 1,4 милијарде долара – занемарљива цифра за америчку економију и свега неколико процената укупне српске трговине. Према српској статистици, Србија је у САД извезла 619,5 милиона евра (~684 милиона долара), а увезла 683,7 милиона евра америчке робе. По тим подацима, Србија је имала мали трговински дефицит са Америком (око 64 милиона евра). Међутим, подаци САД показују супротно – Вашингтон тврди да има велики суфицит (око 814 милиона долара увезено из Србије наспрам свега 210 милиона извезено у Србију у 2024. години). Ово неслагање се објашњава различитим методама праћења: на пример, ако се српско оружје продаје САД преко трећих земаља попут Канаде, америчка царина га и даље евидентира као српски извоз, док српска статистика то можда не бележи.

Извозна корпа Србије у САД је изненађујуће разноврсна за њену величину. Обухвата индустријску робу, прехрамбене производе и неке артикле повезане са војном наменом. Према подацима Привредне коморе Србије, највећи извозни производи у САД у 2023. били су: аутомобилске гума (123,7 милиона евра), категорија “некатегорисане робе” која углавном обухвата војну опрему (109,6 милиона евра), делови за моторна возила (37,2 милиона евра), храна за кућне љубимце (27,4 милиона евра) и муниција (25 милиона евра). Једноставније речено, један од највећих српских извоза у Америку су аутомобилске гуме. Други значајан извозни артикал је војна опрема: државни произвођачи оружја из Србије (попут Застава оружја и фабрике муниције Први партизан) пронашли су своју нишу на америчком цивилном тржишту, продајући ловачке пушке, АК-стил спортске пушке и вишак муниције америчким потрошачима. Србија такође извози ауто делове (па чак и неке моделе Фијата произведене у Србији), замрзнуто воће (посебно чувене малине), и специјалитете из прехрамбеног сектора. У ствари, ФИАТ аутомобили склапани у Србији представљају значајан амерички увоз, заједно са гумама, замрзнутим воћем и орашастим плодовима (Србија је водећи извозник малина), као и ловачким пушкама и муницијом.

Са друге стране биланса, извоз САД у Србију углавном се састоји од високовредне машинерије и опреме. Србија из САД увози енергетску машинерију и моторе (скоро 188 милиона долара у последњим годинама), делове и опрему за авионе (~43 милиона долара), медицинске и фармацеутске производе, хемијске супстанце (нпр. полимере) и оптичке инструменте. САД су такође извор технологије и знања – што се мање види у робној размени, али има велики значај кроз инвестиције (преко 4 милијарде долара америчких инвестиција у Србију до сада). У целини, трговина никада није била темељ српско-америчких односа; била је скромна и релативно избалансирана, при чему је српска економија оријентисана више ка Европи. То можда и објашњава зашто је најновији царински спор – и изненадни фокус на билатералну трговину – многе у Београду затекао неспремне.

Царина од 35% на српску робу

Дана 7. јула 2025. године, председник САД Доналд Трамп објавио је да ће, почев од 1. августа, САД увести царину од 35% на сав увоз из Србије. У априлу је првобитно било најављено да ће царина износити чак 37%, али је након паузе та стопа ублажена на 35%. Суседна Босна и Херцеговина добила је царину од 30%, док су друге земље које имају велике суфиците у трговини са САД добиле тарифе у распону од 25 до 40% према земљи. У региону Балкана, Србија се суочава са убедљиво највишом царином.

Председник Трамп је оправдао ове мере као део своје свеобухватне кампање за ресетовање „неправедних“ трговинских односа. Србија се нашла на списку од око 14 земаља које су примиле писма са тарифским ултиматумима, наводно због тога што подаци САД показују да имају упорне трговинске суфиците са Америком. У писму упућеном председнику Александру Вучићу, америчка страна је навела да је трговински однос „далеко од реципрочног“, окривљујући српске царинске и нецаринске баријере за трговински дефицит. Трампова администрација применила је једноставну формулу за обрачун тарифе по државама – фактички узимајући билатерални трговински дефицит као проценат извоза те земље у САД.

Према тој грубој логици, пошто су САД, према сопственим подацима, увезле отприлике 814 милиона долара из Србије и извезле само око 210 милиона долара, Вашингтон процењује да је праведна царина у распону од тог процентуалног дефицита. Заиста, стопа од 35% приближно одговара величини српског суфицита у односу на обим извоза. Економисти су овакву методологију критиковали као „шокантно поједностављен“ приступ који третира трговинске дефиците као да су царинске стопе, занемарујући бројне друге факторе (попут прекомаркетинга, статистичких неслагања или чињенице да је српски суфицит занемарљив у апсолутним бројевима). Али за председника САД који је опседнут билатералним дефицитима, Србија је завршила у истом пакету са далеко већим трговинским партнерима.

У писму Вучићу, Трамп је у суштини поручио: отворите своје тржиште, уклоните баријере за америчку робу – и можемо разговарати. Штап и шаргарепа у овом приступу подразумевају могућност склапања билатералног трговинског споразума. На импровизованој конференцији за медије, Трамп је чак наговестио да неке земље које су добиле ова писма већ преговарају о договорима: „Неке од њих су хтеле да направе договор... неки договори су већ постигнути,“ изјавио је, алудирајући да би и Србија могла избећи царине уколико приступи преговорима.

Један експлицитан лек понуђен је Србији: преместите производњу у Сједињене Државе и ваша роба неће бити подложна никаквим царинама. У писмима о царинама упућеним и Србији и Босни, Трамп је посебно нагласио да компаније из тих земаља могу преселити производњу у САД како би заобишле увозне дажбине. Реч је о прилично необичној понуди: Сједињене Државе фактички позивају српске фирме да инвестирају у америчке фабрике, уз обећање убрзаног добијања дозвола, као замену за извоз из Србије.

Шта Србија може производити у САД?

Суочена са притиском са две стране, Србија сада разматра Трампову понуђену „рупу у закону“: да ли би српске компаније могле да избегну царине (и чак продубе односе) инвестирањем у производњу на америчком тлу? Иако је то захтеван подухват за једну малу економију, није сасвим неизводљив у појединим секторима. Трамп је у свом писму отворено понудио ову опцију и чак навео да ће САД ускорити сваку српску инвестицију која ствара радна места у Америци. Хајде да испитамо неколико сектора у којима би Србија реално могла да успостави присуство у САД – било кроз фабрике, заједничке фирме или партнерства у области услуга – како би заобишла царине и ускладила се са америчким интересима.

Производња оружја и одбрамбене индустрије

Један од најистакнутијих српских извоза у САД су лако ватрено оружје и муниција, углавном преко реномираних произвођача као што су Застава оружје (која производи пушке и пиштоље на основу АК платформе) и фабрика муниције Први партизан (PPU). Ове компаније уживају значајну потражњу на америчком цивилном тржишту оружја – на пример, Заставине АК пушке серије PAP и модели M70/M90 имају верну базу купаца међу америчким ентузијастима, а муницију PPU продају главни спортски малопродајни ланци. Тренутно, Застава послује преко своје подружнице у Илиноису (Zastava Arms USA), која увози оружје из Србије. Међутим, имајући у виду двоструки удар царина САД и недавне српске одлуке о обустави извоза наоружања (Београд је привремено забранио сав извоз оружја 2025. због геополитичких притисака), све више се говори о томе да би Застава могла да отвори производњу унутар САД. Заправо, стручна јавност све чешће помиње могућност да Застава покрене склапање оружја у Америци како би ублажила те дисрупције.

Такав потез не би био преседан – више европских произвођача оружја већ гради своје фабрике у Сједињеним Државама како би задржали приступ америчком тржишту. На пример, белгијски FN Herstal производи практично све пушке за америчко тржиште у својој фабрици у Јужној Каролини, италијанска Берета има фабрику у Тенесију, аустријски Глок производи неке моделе у Џорџији, а турски Canik је недавно отворио погон на Флориди. Ове компаније су то учиниле како би испуниле увозне регулативе САД и брендирале се као „Made in USA“ за америчке купце. Застава би могла применити исту стратегију.

Компанија би могла да оствари партнерство са америчким произвођачем оружја или да прошири своју подружницу како би започела склапање пушака на територији САД (уз коришћење увозних компоненти у почетној фази). Уколико би се Заставино оружје производило у САД, оно би избегло царину од 35% и могло би чак да искористи маркетиншку предност у духу кампање „Купујмо америчко“. Наравно, постоје и изазови – рад и производња у САД су скупљи, а један од адута Заставе јесте њена приступачна цена. Недавна анализа упозорава да би АК пушка Заставине производње у САД могла бити значајно скупља и да би „вероватно имала вишу цену због америчких плата и пореза“, што би одбило део купаца. Такође се поставља питање да ли би пушка произведена у Америци задржала „српски карактер“ у очима ентузијаста.

Ипак, када је реч о критичним нишним производима (нпр. одређеним калибрима или моделима популарним у САД), овај потез би могао бити исплатив. Поред тога, америчка влада би вероватно подржала диверсификацију ланаца снабдевања за муницију и оружје – посебно након недавних прекида у набавци руске муниције – тако да би компанија српског порекла која производи муницију унутар САД могла бити у складу са америчким стратешким интересима. Укратко, премештање дела производње оружја у САД представља одрживу нишу, која илуструје како Србија може претворити трговинску баријеру у инвестициону прилику. То није само теорија: ако руски бренд „Калашњиков“ више не може да извози у САД, али лиценцирани произвођач („Kalashnikov USA“) већ склапа АК пушке на Флориди, онда свакако и српска Застава може размотрити исту стратегију. То би омогућило континуитет у снабдевању огромног америчког тржишта, без обзира на царине.

Прехрана и пиће (српске малине и више од тога)

У области потрошачке робе, пољопривредно-прехрамбени производи издвајају се као сектор у ком Србија има и конкурентску предност и репутацију квалитета. Најбољи пример су малине – Србија је позната као сила у производњи малина, годинама један од највећих светских произвођача црвене малине. Према подацима из 2022. године, Србија је била трећи највећи произвођач малина у свету, после Русије и Мексика, а историјски је важила за највећег извозника замрзнутих малина, чинећи чак четвртину светске понуде у појединим годинама. Те малине представљају симбол националног поноса (често називане „црвеним златом“), а Србија их претежно извози на тржишта Европске уније. Ипак, постоји и потражња у САД, посебно за вансезонске или прерађене производе од малине.

Српски званичници већ дуго препознају потребу да се изађе из оквира сировинског извоза – уместо да се извозе само замрзнуте бобице, циљ је да се пласирају финални производи као што су џемови, сокови, пире или посластице. Још 2016. године, тадашњи министар привреде најавио је подршку развоју погона за прераду и амбицију да Србија почне да извози производе од малина у САД и Велику Британију. Сада је можда прави тренутак да се та идеја реализује. Српске прехрамбене компаније могле би да инвестирају или уђу у партнерство ради изградње погона за прераду хране у САД, користећи српско воће (или концентрате) као сировину за производњу пакованих сокова, органских намаза или арома за америчко тржиште.

Ова стратегија би се могла применити и ван малина – Србија има квалитетне шљиве (за сокове или ракију), органско поврће, посластице (нпр. чувени Еурокрем), па чак и вино, који би могли да нађу своје место у нишама америчког тржишта уз прави брендинг. Пример би могла бити изградња заједничког погона у једном од америчких прехрамбених центара (на пример, у Калифорнији или Средњем Западу), где би се српски воћни пиреи прерађивали у врхунске џемове или смути производе за америчке трговине. Такође, српске фирме које производе безалкохолна пића или минералну воду могле би отворити погоне за флаширање у САД, чиме би избегле високе увозне трошкове. Овакве инвестиције у сектору хране и пића не само да би биле економски исплативе, већ би и ослањале на српске снаге у пољопривреди, а истовремено испуњавале строге америчке стандарде на лицу места.

Фокусирањем на производе из области хране и пића (попут чувених малина) и улагањем у прерађивачке капацитете у Сједињеним Државама, Србија би могла да сачува, па чак и прошири приступ америчком тржишту. То је начин да се царински проблем претвори у прилику – на пример, бренд линије органских џемова под именом „Serbian Raspberry“, произведених у САД, могао би да истакне најбоље из оба света. За овакву иницијативу били би потребни капитал и вешто позиционирање на тржишту, али управо би царински ултиматум могао подстаћи такав вид иновације.

Хоће ли Србија успети да постигне договор пре 1. августа?

Како се рок од 1. августа брзо приближава, централно питање остаје да ли Србија може у последњем тренутку да обезбеди договор којим би избегла увођење царина од 35% од стране САД. Нажалост, изгледи нису наклоњени Београду. Србија није међу приоритетима Вашингтона када је реч о трговини, посебно ако се узме у обзир да је председник Трамп упутио царинске претње више од десетак земаља, укључујући велике глобалне играче као што су Јапан, Јужна Кореја, Индија и Европска унија. Амерички трговински званичници су, највероватније, заузети преговорима са овим већим партнерима, што чини мало вероватним да ће Србија добити посебан билатерални договор у тако кратком року.

Уместо тога, сваки позитиван исход по Србију највероватније би произашао из шире промене америчке политике или дискреционе одлуке самог председника Трампа. Формални споразум о слободној трговини практично је ван домашаја, али политичка одлука о одлагању или укидању царине и даље је могућа, уколико Србија брзо представи довољно привлачну понуду. Трамп је јавно изјавио да је рок 1. августа „фиксан, али не 100% фиксан“, што оставља простор за флексибилност према државама које предложе алтернативна решења. Србија ће готово сигурно покушати да буде једна од тих држава, али остаје питање да ли може да понуди довољно убедљив предлог на време.

Ако царине ступе на снагу, последице по Србију могле би бити значајне. Са 670 милиона долара вредности српског извоза у САД током 2024. године, повећање цена за 35% озбиљно би угрозило конкурентност. Многе српске компаније, нарочито мала и средња предузећа, биле би преко ноћи избачене са америчког тржишта. Поред непосредног губитка прихода од извоза, неки уговори би могли бити раскинути, а будуће пословне прилике нестале уколико се брзо не пронађу алтернативе. Иако утицај на укупну српску економију можда неће бити катастрофалан, процене указују да би комбиновани директни и индиректни губици могли прећи 175 милиона евра годишње – приближно 0,5% БДП-а. Такви губици били би нарочито болни за извозно оријентисане секторе и регионе који зависе од њих, са потенцијалним губитком хиљада радних места. Око 10–15 великих компанија доминира српским извозом у САД, али преко 600 мањих фирми које их снабдевају или зависе од њих такође би могле претрпети значајну штету.

Уколико се не добије изузеће, Влада Србије ће бити приморана да пређе са преговарачког приступа на стратегију ублажавања последица. То би могло да укључи хитне мере подршке погођеним привредницима, активно тражење алтернативних тржишта и симболичне потезе у циљу демонстрирања одлучности. Ипак, сваки покушај контрамера против САД био би вероватно контрапродуктиван, с обзиром на несиметричност у трговинској размени и политичком утицају. Паметнији приступ био би појачана дипломатска активност, чак и након 1. августа, са циљем добијања укидања царине у првом могућем тренутку. Србија би такође могла тражити координацију са Европском унијом и другим малим економијама погођеним овим мерама, као што су Босна, Северна Македонија, Молдавија и Грузија, у оквиру заједничког апела који би истакао несразмеран утицај на мање извознике.

Краткорочно, Србија би могла понудити једнострано укидање преосталих царина на америчку робу као гест добре воље, у складу са Трамповим нагласком на реципроцитет. Такође би могла направити симболичне куповине америчке робе, попут пољопривредне механизације или енергетских производа, како би показала спремност да смањи перципирану трговинску неравнотежу. Ови потези би за Србију представљали релативно мали трошак, али би политички могли имати одјек у Вашингтону.

Подједнако важно је и питање односа Србије према компанији НИС (Нафтна индустрија Србије), које представља паралелни изазов у билатералним односима. НИС је у већинском власништву руских ентитета који се налазе под санкцијама САД, а Србија је до сада добила четири привремена изузећа од америчког Министарства финансија. Међутим, тренутно важеће изузеће истиче 29. јула 2025. године. Неуспех у решавању овог питања могао би довести до примене санкција, што би додатно оптеретило економску ситуацију већ угрожену царинама.

У крајњем случају, најповољнији исход био би прагматично разумевање: Србија би предузела умерене кораке ка отварању свог тржишта и показала спремност на усклађивање са интересима САД, а Вашингтон би као одговор уклонио Србију са царинске листе. Председник Трамп је ову политику представио не као казну, већ као „позив да се постигне договор“. Србија би требало да ту прилику искористи хитро, стратешки и дипломатски вешто. Наредни дани биће пресудни у одређивању да ли ће српско-амерички трговински односи ући у период тензија или обновљене сарадње.