Нуклеарни избор Србије: Зашто је Западна технологија најбољи избор?

Увод: нуклеарно питање Србије као одлука државничке стратегије

Упозорење Урсуле вон дер Лајен 10. марта 2026. да је Европа постала „потпуно зависна од скупог и нестабилног увоза“ фосилних горива, као и да је смањење нуклеарне енергије било „стратешка грешка“, сажима суштинску стратешку дилему с којом се континент данас суочава. Поента није само у томе да је нуклеарна енергија нискоугљенична, већ да је њено напуштање повећало изложеност Европе спољним ценовним шоковима, увозној зависности и геополитичкој принуди. Посматрана у том светлу, нуклеарна енергија постаје више од избора извора електричне енергије. Она постаје стуб индустријске конкурентности, стратешке отпорности и политичке аутономије. За Србију је ова логика посебно релевантна. Будући нуклеарни програм не треба оцењивати само кроз почетне трошкове или политику добављача, већ кроз његову способност да смањи спољну рањивост и чвршће усидри земљу у стабилан европски енергетски оквир.

Обновљено интересовање Србије за нуклеарну енергију није само инфраструктурни пројекат, већ стратешки тест националне оријентације. Након што је Београд укинуо 35-годишњи мораторијум на изградњу нуклеарних електрана крајем 2024, српски лидери су нуклеарну опцију представили као кључну за енергетску безбедност и као стуб будућег развоја земље. Председник Александар Вучић оправдао је овај заокрет позивајући се на „драматичан раст потрошње електричне енергије” и опадање застарелих термоелектрана на угаљ. Међутим, изван непосредних енергетских потреба, одлука о томе чију нуклеарну технологију усвојити има дубоке геополитичке последице. Како је приметио један аналитичар тинк тенка Atlantic Council, а то је „коју год опцију Србија изабере, она ће имати геополитички значај”. У суштини, избор нуклеарног партнера значи избор екосистема зависности који ће деценијама обликовати спољнополитичка усмерења Србије, регулаторне стандарде и економске везе.

Београд је у потпуности свестан улога. Влада је отворено позвала понуде из Француске (EDF), Сједињених Држава (Westinghouse Electric Company), Русије (Rosatom), Кине, као и Јапана и Јужне Кореје, настојећи да задржи све велике вендоре у игри. То одражава традиционалну стратегију Србије, балансирање између Истока и Запада, али нуклеарна енергија може наметнути јаснији избор. „Иако Србија није била строга према Русији као ЕУ, она настоји да очува баланс са Западом,“ истиче Стефан Владисављев из think-tank организације BFPE. То подразумева „удаљавање од Русије у великим стратешким пројектима“, чак и ако се Београд није у потпуности ускладио са санкцијама ЕУ. Другим речима, нуклеарно питање је у крајњој линији тест стратешког правца Србије, при чему је кључно питање да ли ће њена дугорочна будућност бити усидрена у западним оквирима или везана за велике силе у Москви или Пекингу.

Ова анализа тврди да подразумевани избор Србије треба да буде западна нуклеарна технологија, ослањајући се на француске и америчке понуде, уместо на руске или кинеске опције. Разлог није у томе што су руски или кинески реактори технички инфериорни (у чисто инжењерском смислу они могу бити веома способни). Напротив, аргумент је да је стратешко окружење Србије суштински западно, те да одлучујући фактор није који реактор се може најбрже или најјефтиније изградити у изолацији, већ који нуклеарни екосистем Србија може поуздано финансирати, регулисати, осигурати, снабдевати горивом, одржавати и политички подржавати у наредних 60–80 година. Нуклеарна енергија је обавеза од најмање пола века. Она везује земљу домаћина за ланце снабдевања, безбедносне стандарде и политичку судбину добављача кроз генерације. У случају Србије, свеобухватна анализа животног циклуса, од регулаторне компатибилности и сигурности снабдевања горивом до дипломатских ризика и подршке у кризама, снажно иде у прилог западно оријентисаном путу. Избор реактора је државничка стратегија, а не само набавка.

Комплексна вишедеценијска повезаност, а не једнократни избор

Сваки нуклеарни енергетски пројекат је много више од једнократног уговора о изградњи, он представља улазак у тесно повезан екосистем који се протеже кроз читав животни циклус електране. Нуклеарна електрана подразумева осамдесетогодишњи ланац снабдевања и ланац зависности који обухвата:

1. производњу и допуну нуклеарног горива,

2. услуге одржавања и резервне делове,

3. обуку и сертификацију особља,

4. безбедносну регулативу и инспекције,

5. софтверска ажурирања и стандарде сајбер-безбедности,

6. управљање отпадом и планове за гашење постројења,

7. осигурање и оквире одговорности,

8. дипломатске и протоколе управљања кризама.

Свака од ових карика по правилу је под снажним утицајем или директно обезбеђена од стране добављача реактора и његове матичне државе током читавог века трајања постројења. У суштини, куповина реактора значи усаглашавање са читавим нуклеарним екосистемом технологије, трговине и политике.

Српски креатори политика су то препознали. Припремајући покретање нуклеарног програма практично од нуле, Србија пажљиво планира кораке како би изградила екосистем, а не само подигла електрану. Како је истакла министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић, Србија је „на почетку дугог пута“ и прво се усмерава на „изградњу темеља за будући развој нуклеарне енергије у Србији“, укључујући комплексан правни и регулаторни оквир. Београд развија посебне институционалне капацитете за будући нуклеарни програм, укључујући планирано Одељење за нуклеарну енергију и експертску радну групу у Министарству рударства и енергетике, те тесно сарађује са IAEA на инфраструктури и припремним корацима за мирнодопски развој нуклеарне енергије. Најзначајније, Србија сарађује са EDF на раним студијама изводљивости и изградњи институционалних капацитета, укључујући западно знање у обликовање сопственог нуклеарног екосистема од самог почетка. Четири кључне припремне студије реализују се уз подршку EDF-а (финансиране од стране Француске развојне агенције) у оквиру међудржавног споразума. Крајем 2025, Институт за нуклеарну енергију у Винчи потписао је меморандум са EDF-ом о сарадњи у научним истраживањима, стручном усавршавању и информисању јавности у области нуклеарне енергије.

Овај нагласак на истраживању и образовању показује да Србија нуклеарну енергију посматра као дугорочни друштвени подухват. „Овај меморандум није само документ, већ обећање… да ћемо подржати развој младих научника и инжењера и унапредити прихватање нуклеарне енергије у Србији,“ изјавио је директор Института Винча Славко Димовић поводом сарадње са EDF-ом. У сарадњи са Међународним институтом за нуклеарну енергију EDF-а, српски инжењери и студенти учествоваће у заједничким пројектима и разменама ради развоја домаћег знања. Ови кораци показују да се нуклеарна политика третира као изградња државе, уз интеграцију Србије у западне мреже знања и регулаторне стандарде. У новембру 2024. Народна скупштина Србије не само да је укинула забрану изградње реактора, већ је и „увела снажне регулаторне мере како би се осигурало да сваки будући нуклеарни програм испуњава највише стандарде безбедности и међународне праксе“, усклађујући српско законодавство са acquis-ом Euratom у области нуклеарне безбедности и заштите од зрачења. Независни регулатор (СРБАТОМ) се додатно јача како би испунио европске обавезе надзора. Укратко, Србија пројектује свој нуклеарни екосистем да буде компатибилан са европским системом од самог почетка. Такав приступ ће олакшати будућу набавку реактора. Далеко је једноставније уклопити западну технологију у овај оквир него прилагођавати руски или кинески систем који долази са другачијим регулаторним и снабдевачким претпоставкама. Стратешка компатибилност кроз цео животни циклус је једноставно већа код западне технологије.

Кључно је да ова перспектива екосистема показује како је зависност у нуклеарној енергији неизбежна, питање је само под чијим условима. Реактор није аутомобил који се може купити и сервисирати било где. Он везује државу за добављача, за гориво, резервне делове, стручну подршку, финансирање и често политичку подршку у кризним ситуацијама. Разлика између опција лежи у томе да ли је та зависност под контролом, диверсификована и обострано корисна, као што може бити у транспарентном, мултилатералном западном оквиру, или чврсто везана за самовољу једне стране силе, што је често случај код руских и кинеских државно вођених пројеката. Циљ Србије треба да буде да њена нуклеарна зависност буде уграђена у плуралистичке структуре (више добављача, међународни регулаторни надзор, тржишно финансирање и савезничка подршка), а не у билатералне геополитичке обавезе. Са тим принципом на уму, следи анализа стратешког окружења Србије и начина на који се сваки потенцијални нуклеарни партнер у њега уклапа (или не уклапа).

Стратешко окружење Србије фаворизује западно усмерење

Политичка, економска и правна оријентација Србије све више је усмерена ка Европи, иако у реторици задржава стратегију балансирања. Стратешки документи Београда већ препознају „интеграцију“ у European Union као пут развоја енергетског сектора. Измене закона о енергетици из 2024. године јасно указују на намеру усклађивања са нормама Европске уније, а Србија је већ делимично ускладила законодавство о нуклеарној безбедности са стандардима Euratom, како је раније наведено. Декларисани циљ владе је дубља интеграција у тржиште електричне енергије ЕУ и прекограничне енергетске мреже. То укључује модернизацију правила електроенергетског система ради компатибилности са суседним системима ЕУ и учешће у регионалним берзама електричне енергије. Такав процес ће се само интензивирати уколико Србија буде напредовала ка чланству у ЕУ током 2030-их. Било би контрапродуктивно усвојити нуклеарну технологију која би Србију удаљила од европских оквира управо у тренутку када им се све више приближава.

Јасан пример је област регулативе и лиценцирања. Западни дизајни нуклеарних реактора природно су много усклађенији са регулаторним режимима и културом безбедности у ЕУ. Европски регулатори имају велико искуство са реакторима компанија EDF и Framatome (нпр. EPR и други француски PWR реактори), као и све више са америчким дизајном, попут реактора AP1000 компаније Westinghouse Electric Company. Флота реактора набављена од савезничких земаља природно би се уклопила у усвајање правила ЕУ у Србији, омогућавајући лаку сарадњу са европским регулаторним телима и размену оперативних искустава. Насупрот томе, руски или кинески реактори би вероватно захтевали додатне кораке у доказивању безбедности пројекта у складу са нормама ЕУ, што представља процес који може и вероватно ће постати политизован. Заиста, поједине европске земље већ су опрезне када је реч о одобравању кинеских пројеката или додатних руских постројења на европском тлу, управо због регулаторних и безбедносних питања. Србија би се суочила са значајно већим препрекама у лиценцирању и експлоатацији незападне технологије у оквиру регулаторног система усклађеног са ЕУ.

Србија намерава да издвоји најмање 14,4 милијарде евра за енергетски сектор до 2035. године и започне развој нуклеарне електране, према изјавама високих државних званичника.

Финансирање и осигурање такође снажно иду у прилог западним опцијама. Изградња нуклеарне електране је капитално захтевна (министарка енергетике Србије процењује да ће за прву електрану бити потребно око 3 милијарде евра), а пројекти често захтевају конзорцијуме кредитора. Западно вођени пројекти могу да користе финансирање развојних банака и извозно-кредитних агенција из ЕУ, САД, Јапана или Јужне Кореје, посебно у тренутку када ови актери одговарају на кинеску инфраструктурну експанзију. На пример, Сједињене Државе и Бугарска су почетком 2024. потписале међувладин споразум о подршци изградњи нових AP1000 реактора, а финансирање америчке EXIM банке подржава нуклеарне пројекте у Румунији и Пољској. Ови западни извори финансирања по правилу искључују руске и кинеске пројекте због санкција и стратешког надзора. Србији ће бити знатно лакше да обезбеди средства ако сарађује са EDF или Westinghouse Electric Company уз политичку подршку Француске, ЕУ и Сједињених Држава. Насупрот томе, руски пројекат би се ослањао на државне кредите Москве, као што је за електрану Пакш II у Мађарској обезбеђен зајам од 12,5 милијарди евра, што ствара другачији облик дужничке зависности. Кинески пројекти могу у почетку понудити повољне кредите уз подршку државе, али често уз мању транспарентност и потенцијално скривене трошкове (као што је виђено у неким пројектима у оквиру Иницијативе Појас и пут). Поред тога, осигурање нуклеарних пројеката (и одговорност за нуклеарну штету) у Европи заснива се на међународним конвенцијама којима Русија и Кина не припадају. Одабир западних партнера држи Србију у сигурном финансијском и правном оквиру. Иако би руски или кинески нуклеарни партнер могао бити номинално јефтинији, веће потешкоће у обезбеђивању финансирања (уз слабу спремност западних партнера да учествују) чине те опције неповољнијим на дуги рок.

Можда је најважније питање сигурности снабдевања и диверзификације горива. Недавна енергетска криза у Европи и рат у Украјини нагласили су значај диверзификације извора снабдевања. Нуклеарно гориво није изузетак. Многе земље ЕУ које користе совјетске/руске реакторе брзо су почеле да се удаљавају од руског нуклеарног горива након 2022. Бугарска је јасан пример: 2022. њен парламент је одлучио да тражи алтернативне добављаче за руске горивне елементе који се користе у Козлодују. До 2023–2024. електрана Козлодуј је увела прве горивне елементе компаније Westinghouse Electric Company (произведене у Шведској) у један реактор, уз десетогодишњи уговор, а са Framatome је уговорена испорука за други блок. Како је објаснио бугарски министар енергетике, сарадња са Westinghouse-ом представља „гаранцију енергетске безбедности Бугарске“, уз постизање „заједничког циља, да енергетски сектор Бугарске буде независан”. Ово искуство носи јасну поуку: ако Србија купи руски реактор, могла би одмах бити суочена са потребом да тражи неруско гориво ради ублажавања геополитичког ризика. Зашто онда не избећи тај проблем избором западног реактора који већ омогућава више извора снабдевања? Реактори попут EPR или AP1000 могу користити гориво различитих квалификованих добављача (Westinghouse, Framatome и др.) под западним надзором, чиме се обезбеђује да Србија никада не зависи од једног добављача. Руски VVER, иако данас може делимично користити модификовано гориво других произвођача, и даље би Србију везао за дизајн и компоненте компаније Rosatom, што је проблематично у условима када Брисел и Вашингтон све више везују политичку цену за нове договоре са руским компанијама.

На крају, европско политичко усмерење снажно фаворизује западни нуклеарни пут. Србија тежи дубљој сарадњи са ЕУ и чланству, а избор западног реактора био би сигнал добре воље да се земља чврсто усмерава ка Западу. То би избегло увођење новог извора трвења са ЕУ у осетљивом тренутку. Насупрот томе, одлука о куповини руског постројења могла би постати жариште тензија у односима Србије и ЕУ, посебно имајући у виду улогу Rosatom у ширем руском геополитичком контексту и текуће расправе у ЕУ о санкцијама нуклеарном сектору Русије. Чак и Мађарска, као једина земља ЕУ која тренутно гради реактор уз помоћ Rosatom-а, суочила се са бројним проблемима, од кашњења због регулаторних примедби, преко потребе за изузећима од санкција за финансирање, до критика европских партнера. Ако Србија крене тим путем, ризикује изолацију унутар европске енергетске заједнице, док би западни пројекат отворио врата дубљој интеграцији. Укратко, стратешко тежиште Србије помера се ка Западу, и њен нуклеарни избор треба да тај правац учврсти, а не да га доведе у питање.

Француска и EDF: најчвршће укорењен западни партнер Србије

Међу западним опцијама, Француска, преко свог националног шампиона EDF-а, тренутно се издваја као институционално најчвршће укорењен партнер Србије у области нуклеарне енергије. Француска доноси јединствене предности:

1. дубоко укорењену нуклеарну културу са више од 50 година оперативног искуства,

2. водећу улогу у европском управљању нуклеарном енергијом,

3. свеобухватну образовну и тренинг инфраструктуру,

4. политичку посвећеност подршци нуклеарним програмима савезника.

За Србију, која тек развија нуклеарну енергију, Француска нуди партнерство које далеко превазилази саму изградњу реактора — то је улаз у читав западни нуклеарни систем.

Текућа сарадња између Србије и EDF-а јасан је показатељ ове динамике. У априлу 2024. године Влада Србије потписала је меморандум о сарадњи са EDF-ом, а већ у септембру 2024. EDF (заједно са француском компанијом Egis) добио је уговор за израду прелиминарне техничке студије о увођењу нуклеарне енергије у Србији. Ова студија, израђена под француским вођством, вероватно већ обликује стратешку мапу пута Србије (иако детаљи још нису објављени). Сарадња је додатно продубљена крајем 2025. године на Светској изложби нуклеарне енергије у Паризу, где је потписанмеморандум између Нуклеарног института у Винчи ради формализације сарадње у истраживању, обуци и комуникацији са јавношћу. Посебно је значајно што је потписник у име EDF-а био виши потпредседник за међународну нуклеарну делатност Вакисасаи Рамани, док је директор Винче оценио споразум као „наставак српско-француског пријатељства“ и важан корак ка „размени знања са једним од светских лидера у области нуклеарне енергије“. Укључивање International Institute of Nuclear Energy (I2EN), француског конзорцијума за обуку, значи да ће Србија имати користи од структурираних програма за обуку инжењера и регулатора у складу са француским и европским стандардима. Управо је то врста ослонца која је Србији потребна, а то је дугорочна посвећеност изградњи људског капитала паралелно са физичком инфраструктуром.

Славко Димовић и Вакисасаи Рамани (извор: Vinča)

Привлачност Француске као партнера лежи и у њеној институционалној тежини и стабилности. EDF је у потпуности у власништву француске државе и управља највећом нуклеарном флотом на свету (57 реактора). Током деценија, ова компанија се суочила са практично свим оперативним изазовима и успешно их решавала, изграђујући огроман фонд знања и искуства. Када је EDF укључен, не ради се само о односу добављача и купца. Реч је о партнерству подржаном од стране државе са једном од водећих сила EУ. Француска дипломатска подршка долази као пратећи елемент. На пример, ако Србија сарађује са EDF-ом на изградњи реактора, Париз би имао интерес да се тај пројекат успешно реализује, што би се могло преточити у подршку унутар ЕУ за регулаторне или финансијске олакшице које би Србији биле потребне. То се већ назире у чињеници да Француска развојна агенција финансира студије за Србију. Француски председник је такође позиционирао своју земљу као заговорника нове нуклеарне енергије у Европи (у контексту климатских циљева), што значи да би српске нуклеарне амбиције уз учешће EDF-а биле позитивно оцењене у европским форумима.

Технолошки, EPR компаније EDF је реактор треће генерације снаге 1.650 MW са напредним безбедносним карактеристикама, што га чини једном од могућих опција уколико Србија одлучи да гради велики нуклеарни блок. Ипак, стратешка документа Србије предвиђају нуклеарну електрану снаге око 1.000 MW након 2040. године, што указује да би реактор величине EPR могао бити већи од тренутно планираног капацитета. Француска такође развија NUWARD SMR за комерцијализацију током 2030-их, што може представљати занимљиву опцију у будућности. Сарадња са EDF-ом и Француском тако Србији омогућава приступ и великим реакторима и новим SMR технологијама, иако коначни избор још није донет. Додатна предност Француске је њена интегрисаност у европске безбедносне и ванредне механизме. Француска има водећу улогу у EUROSAFE и другим мултилатералним иницијативама у области нуклеарне безбедности. Реактор у Србији развијен уз подршку EDF-а природно би био укључен у те мреже. Обука српских оператера могла би се одвијати у француским центрима, француски саветници би могли учествовати у раду српског регулаторног тела у раној фази експлоатације (као што је био случај у другим земљама), а у случају техничких проблема могла би се ангажовати широка инжењерска база EDF-а и партнерских компанија попут Framatome.

Тежина партнерства са Француском такође делује као одвраћајући фактор за геополитичке притиске. Државама попут Русије или Кине било би теже да утичу на нуклеарни пут Србије ако велика чланица ЕУ и НАТО-а активно учествује у пројекту. То Србији пружа заштиту од притисака. Док је, на пример, избор руског реактора у Финској (који је касније отказан) отворио простор за политичке притиске, избор француског реактора имао би супротан ефекат и чвршће би повезао српски програм са интересима једне кључне земље ЕУ. На крају, не треба занемарити ни фактор симболике и легитимитета. Ако Србија изгради први реактор са EDF-ом, добија снажан сигнал поверења у европском контексту. Француски нуклеарни регулатор, који ужива висок углед, вероватно би сарађивао са српским регулатором, чиме би се додатно повећала кредибилност. Европска јавност и суседне земље имале би мање резерви према српском пројекту уз учешће EDF-а него у случају да га реализује Rosatom или мање познат кинески партнер. Када је министарка енергетике Србије у марту 2026. изјавила „Морамо започети изградњу прве нуклеарне електране у Србији пре 2035. године“, истакла је и да „морамо обезбедити финансирање, јер је то чиста, сигурна и базна енергија“. Пројекат подржан са Запада, посебно уз EDF, оснажује ту тврдњу, и делује и изгледа као чист, сигуран и европски подухват, а не као ризичан геополитички потез.

Westinghouse и опција усмерена ка САД: регионални замах у окружењу Србије

Док Француска утире пут унутар Србије, Westinghouse Electric Company представља другог великог западног кандидата, а њено растуће присуство у југоисточној Европи изузетно је релевантно за избор Србије. Westinghouse, америчка компанија са значајним пројектима у Европи, развила је реактор AP1000 , PWR снаге око 1.100 MW, један од водећих дизајна генерације III+. Важно је да је Westinghouse већ активан у непосредном окружењу Србије, постављајући преседане које Србија може да прати и евентуално примени. Недавни успеси у Бугарској и учешће у планирању у Словенији показују да Westinghouse није само теоријска опција, већ конкретан и оперативан актер у региону. Србија би то требало да искористи тако што ће Westinghouse третирати као озбиљну алтернативу (и комплементарни референтни оквир) уз EDF, чиме задржава отворене и конкурентне западне опције.

Најупечатљивији развој дешава се у Бугарској, где је Westinghouse практично постао кључни ослонац нуклеарне експанзије и диверзификације. Почетком 2024. године САД и Бугарска потписале су међувладин споразум о сарадњи у бугарском цивилном нуклеарном програму. У децембру 2022. нуклеарна електрана Козлодуј потписала је десетогодишњи уговор са Westinghouse-ом за снабдевање горивом за руски реактор блока 5, а 2024. године прво Westinghouse гориво је убачено у реактор, што представља прекретницу у диверзификацији Бугарске од руског горива и један од најзначајнијих преседана у ЕУ. Затим је 2025. бугарски нуклеарни регулатор одобрио локацију у Козлодују за изградњу два нова AP1000 реактора, при чему Westinghouse (са партнером Hyundai Engineering) већ ради на инжењерском уговору. Циљ је да блок 7 буде оперативан до 2035, а блок 8 до 2037. године. Министар енергетике Жечо Станков нагласио је да је AP1000 пројекат „кључан за енергетску безбедност и независност земље“ и да ће очувати улогу Бугарске као регионалног енергетског чворишта. Ово су снажне поруке. Једна чланица ЕУ види Westinghouse технологију као стратешки инструмент против енергетске зависности. Србија не сме занемарити значај овога: буквално преко Дунава, амерички реактор се гради у складу са правилима ЕУ, стварајући модел који Србија може следити са далеко мање неизвесности.

Слично томе, у Словенији, Westinghouse активно учествује у избору за други блок у Кршком (пројекат JEK2). Постојећи реактор Кршко-1, иначе, изградио је управо Westinghouse и успешно ради више од 40 година. Надовезујући се на то дугогодишње партнерство, Westinghouse је 2025. добио уговор за израду студије техничке изводљивости (TFS) за AP1000 у Кршком II. У сарадњи са Hyundai-јем анализира техничке, законодавне и безбедносне аспекте. Важно је да су Westinghouse и EDF финалисти, одраз избора са којим се и Србија суочава. До 2028. Словенија планира да донесе инвестициону одлуку, уз референдум о проширењу нуклеарне енергије. Чињеница да једна земља ЕУ и НАТО-а озбиљно разматра AP1000 говори много о прихватљивости овог реактора. То такође значи да ће до тренутка када Србија буде спремна за изградњу (крај 2030-их), AP1000 бити добро утемељена технологија у региону, са разрађеним регулаторним оквирима и локализованим ланцима снабдевања.

Замах Westinghouse-а иде и даље. Пољска је званично изабрала AP1000 реакторе за своја прва три нуклеарна блока (са пуштањем у рад почетком 2030-их), уз подршку америчке владе. Ukraine, која је традиционално користила руске реакторе, потписала је 2021. споразум са Westinghouse-ом о изградњи више AP1000 јединица у оквиру удаљавања од руске технологије. Westinghouse такође снабдева горивом Украјину, Финску, Чешку и друге земље ради смањења зависности од Rosatom-а. Све ово је важно за Србију јер ствара западни нуклеарни екосистем у источној Европи у који Србија може да се укључи као равноправан партнер. Ако Србија изабере AP1000, може се ослонити на искуство лиценцирања у Бугарској, користити регионалну мрежу добављача коју Westinghouse развија и координисати набавку горива са суседима. То такође значи да постоји све већи број инжењера и регулатора у региону који познају AP1000 технологију, што омогућава размену знања.

Са геополитичке тачке гледишта, Westinghouse представља опцију усмерену ка Сједињеним Државама, а сарадња са њим би природно продубила односе Србије са САД и савезницима у централној Европи. Већ сада је пројекат AP1000 у Бугарској заснован на стратешком споразуму између САД и Бугарске. Сличан споразум би се могао замислити и за Србију ако Београд покаже интересовање за Westinghouse, као део ширег балансирања спољне политике. То би представљало противтежу руском утицају и унапредило позицију Србије у Вашингтону. САД су показале спремност да подрже нуклеарне пројекте савезничких земаља (финансијски и дипломатски) као одговор на руске и кинеске пројекте. На пример, америчке извозно-кредитне агенције већ подржавају планове Пољске и Румуније. Ако би Србија изабрала Westinghouse, могла би да рачуна на повољне услове финансирања из америчких извора, као и на учешће у програмима подршке новим нуклеарним земљама (нпр. менторство регулатора од стране америчке нуклеарне комисије). Такође би се могли отворити и трилатерални облици сарадње. На пример, Србија би могла сарађивати са Бугарском и САД у области нуклеарног горива или обуке кадрова. Укупни ефекат био би јаче повезивање Србије са западном инфраструктуром савеза у енергетском сектору.

Опције добављача нуклеарне технологије за Србију: матрица стратешког поређења

Операционализација западне нуклеарне стратегије Србије

1. Препознати нуклеарну енергију као стратешко политички избор, а не искључиво комерцијални — Србија мора јасно да усвоји и комуницира свим заинтерсованим домаћим актерима да нуклеарна енергија није само техничка или комерцијална одлука о набавци, већ дубоко политички избор са дугорочним геополитичким последицама. Држава која се декларативно определила за европски пут суочила би се са значајним политичким притиском, репутационим трошковима и потенцијалним индиректним санкцијама уколико би изабрала руског или кинеског добављача. Насупрот томе, усклађивање са америчким или европским партнерима доноси не само технолошке предности, већ и политичку подршку, регулаторну интеграцију и дугорочну стратешку стабилност. Дилеме, дакле, нема и избор добављача ће деценијама сигнализирати геополитичко усмерење Србије.

   
   

2. Убрзати ангажовање ради обезбеђивања конкретних западних понуда — Тренутно је Rosatom једини актер који је Србији представио конкретну и свеобухватну понуду. Ова асиметрија мора хитно да се отклони. Српске власти треба проактивно да затраже детаљне, финансијски одрживе понуде од западних партнера, укључујући EDF и Westinghouse, које обухватају технологију, финансијске структуре, рокове и локално учешће. Рано упознавање са овим алтернативама кључно је не само за доношење информисане одлуке, већ и за изградњу кредибилне преговарачке позиције. Без конкретних западних понуда, Србија ризикује да клизне ка подразумеваним решењима уместо да донесе стратешки избор.

   
   

3. Очувати конкуренцију међу западним добављачима уз избегавање источних понуђача — Србија треба да одржи конкурентску динамику међу западним добављачима, укључујући EDF, Westinghouse Electric Company и друге усклађене актере, како би обезбедила оптималне финансијске, технолошке и индустријске услове. Прерано опредељивање за једног добављача треба избегавати. Структурисан конкурентски процес, било кроз паралелне преговоре или формални тендер, побољшаће исходе у погледу финансирања, трансфера технологије и локалног учешћа. Истовремено, Србија треба да избегне обавезујуће аранжмане са руским или кинеским актерима који би могли створити дугорочне стратешке зависности или изложити земљу политичким и финансијским ограничењима.

   
   

4. Покренути циљану дипломатску иницијативу према државама чланицама ЕУ — Србија треба да започне усмерену дипломатску кампању према кључним државама чланицама EУ како би свој нуклеарни програм представила као питање заједничког европског интереса. Основни аргумент је једноставан. Нуклеарни сектор Србије усклађен са Западом јача шире циљеве ЕУ, тј. диверзификацију извора, отпорност и смањење зависности од геополитичких конкурената. Активним ангажовањем са престоницама као што су Париз, Берлин и Брисел, Србија може обезбедити политичку подршку, подстаћи интерес европске индустрије и позиционирати се као активан доприносилац континенталној енергетској безбедности.

   
   

5. Структурирати финансирање кроз западне и мултилатералне канале — Финансирање ће бити одлучујући фактор, и Србија мора свој нуклеарни програм утврдити у западне финансијске екосистеме. То подразумева сарадњу са институцијама као што су EBRD и Европска инвестициона банка као и извозно-кредитним агенцијама попут америчке EXIM банке уз француске и друге европске механизме финансирања извоза. Ови актери све више подржавају нуклеарну инфраструктуру у оквиру политика енергетске транзиције и безбедности.

   
   

6. Интегрисати нуклеарни програм у европски енергетски оквир — Србија треба да своје нуклеарне амбиције посматра као део шире европске енергетске транзиције, а не као изолован национални пројекат. То подразумева наставак синхронизације електроенергетске мреже са европским системима, учешће у регионалним механизмима координације и усклађивање са политикама ЕУ. Сарадња са суседним земљама у области планирања ванредних ситуација, снабдевања горивом и оперативних стандарда додатно ће учврстити позицију Србије у европском систему. Како је нагласио амерички изасланик за енергетику Џофри Пајат, дубља регионална интеграција у области нуклеарне енергије може учинити зависност од руског гаса „ствар прошлости“.

   
   

7. Улагати у домаћи кадар као стуб енергетског суверенитета — Иако увоз инфраструктуре и знања може краткорочно деловати исплативо, дугорочна одрживост захтева развој домаћег људског капитала. Србија треба да искористи институције као што је већ поменути Институт у Винчи како би створила генерације високо обучених инжењера, регулатора и оператера. Ово није само економско питање, већ питање суверенитета. Компаније попут Westinghouse Electric Company већ примењују моделе који примарно дају подстицај развоју локалне радне снаге, обуке и преноса знања. Приоритет таквим партнерствима обезбедиће да будући нуклеарни сектор Србије буде заснован унутар земље, а не зависан од спољних актера.

   
   

8. Фазно бирати технологију: прво конвенционални реактори, затим SMR потенцијална будућа алтернатива — У складу са преовлађујућим стручним оценама, Србија треба да приоритет да развоју конвенционалних великих реактора као првом кораку, због њихове технолошке зрелости и јасног регулаторног оквира. Истовремено, држава треба активно да прати развој малих модуларних реактора (SMR), који у будућности можда могу понудити већу флексибилност и скалабилност. Ова двострука стратегија омогућава Србији да обезбеди стабилан базни извор енергије, уз очување могућности избора када нове технологије сазру.