Између две ватре: Како Србија да се оријентише у расколу САД и ЕУ?

Србија се све више налази ухваћена између разилазећих спољнополитичких путева САД и Европске уније, што захтева нијансирану и прилагодљиву спољнополитичку стратегију. Гласање у УН 24. фебруара 2025. око Украјине, где је Србија првобитно подржала резолуцију коју је подржала ЕУ, а затим се предомислила и на крају уздржала од оба предлога – и ЕУ и САД – показало је недостатак јасне спољнополитичке стратегије Србије усред све веће трансатлантске поделе. Ова дипломатска грешка, иако сама по себи без већих последица, послужила је као знак упозорења: како се геополитичка поларизација продубљује, неутралност и уздржаност можда више неће бити довољне без добро образложене стратегије у позадини.

Цео документ можете прочитати овде.

Недефинисана спољна политика Србије и њене последице

Усклађеност Србије са спољном политиком ЕУ већ дуже време није доследна. Иако је сарадња унапређена у области трговине и регионалне интеграције, постоје озбиљне разлике у ставовима по питањима као што су санкције Руској Федерацији, економска сарадња са Кином и Косово. У 2024. години, усклађеност Србије са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ (CFSP) износила је само 47%, у поређењу са 100% код других кандидата са Балкана и више од 85% код Украјине и Молдавије. Ова недоследност слаби перспективу Србије за приступање ЕУ и доприноси перцепцији стратешке нејасноће.

Истовремено, спољни односи Србије обликују се у контексту растућих регионалних и глобалних тензија. Формирање трилатералног војног савеза између Хрватске, Албаније и Косова, у комбинацији са све већом одбрамбеном сарадњом Србије и Мађарске, носи ризик ескалације у „Хладни рат на Балкану“. Унутар земље, јавно мњење и историјске везе додатно ограничавају простор за промену политике, посебно када је реч о Русији и аутономији Републике Српске у Босни и Херцеговини.

Разилажење САД и ЕУ и стратешка дилема Србије

Вашингтон и Брисел се значајно разилазе у приступу Кини и Западном Балкану. САД подржавају економско раздвајање од Кине, док ЕУ преферира обазрив ангажман. За Србију, која се умерено ослања на кинеске инвестиције у инфраструктуру и технологију, присилно усклађивање са строжијим прописима ЕУ могло би да значи економске губитке. Слично томе, притисак САД у процесу нормализације односа са Косовом често превазилази онај који долази из ЕУ, што повећава ризик да ће се од Србије тражити велике концесије без пратеће подршке за чланство у ЕУ.

Унутрашње поделе унутар саме Европске уније додатно компликују пут Србије. Земље попут Мађарске и Словачке изазивају доминантну спољну политику ЕУ, посебно када је реч о Русији и САД. Ове унутрашње контрадикције, заједно са недоследним спровођењем одлука у Бриселу – као што је неспособност ЕУ да примора Косово да спроведе Бриселски споразум из 2013. године о Заједници српских општина (ЗСО) – поткопавају кредибилитет процеса проширења и повећавају стратешку неизвесност за Србију.

Стратешки одговори засновани на сценаријима

Како би се прилагодила све фрагментиранијем међународном окружењу, анализа представља пет потенцијалних геополитичких сценарија и прилагођене политике за сваки од њих:

1. ЕУ пооштрава санкције Русији:

Србија мора бити спремна на обавезно усклађивање тако што ће:

• Преговарати о фазном приступу у примени мера,

• Диверсификовати енергетска партнерства (нпр. ЛНГ из Грчке, нафта из УАЕ, гас из Азербејџана),

• Тражити компензацију од ЕУ за економске поремећаје који би могли настати.

2. САД захтевају пуно признање Косова:

Србија би требало да:

• Одбије пуно признање,

• Понуди „Специјални споразум о статусу“ заснован на пуној примени Заједнице српских општина (ЗСО),

• Тражи подршку држава чланица ЕУ које не признају Косово (нпр. Шпанија, Грчка, Кипар), како би се заштитила од неравномерне условљености.

3. ЕУ ограничава кинеске инвестиције:

Србија треба да:

• Диверсификује изворе финансирања, укључујући ЕУ и земље Залива,

• Уведе пажљиво контролисану политику смањења ризика (de-risking) кинеског утицаја у осетљивим секторима као што су телекомуникације и одбрана.

4. Трговински рат САД–ЕУ омета српски извоз:

Србија мора:

• Проширити економску дипломатију према незападним тржиштима (нпр. Египат, Бразил, Индија),

• Искористити инфраструктурне коридоре преко Медитерана ради диверзификације извозних рута,

• Заштитити ИТ сектор кроз регионалне иновационе мреже и партнерства са технолошким центрима као што су Индија и Израел.

5. Немачка попуњава празнину коју остављају САД на Балкану:

Ако се америчко присуство смањи, а Немачка преузме водећу улогу:

• Њен крути приступ може гурнути Србију ближе Русији и Кини, посебно због снажног антинемачког расположења у јавности,

• Немачка подршка савезу Хрватске, Албаније и Косова, као и чврст став о српским политичким позицијама, изазвала би домаћи отпор,Приближавање немачким иницијативама би захтевало пажљиву унутрашњу политичку припрему и стратешку комуникацију.

Кључне препоруке за спољну и безбедносну политику Србије:

1. Селективно усклађивање са спољном политиком ЕУ
Србија треба постепено да се усклади са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ (CFSP) у несензитивним областима попут сајбер безбедности и климатске политике. Истовремено, могу се увести симболичне санкције Русији, уз почетак постепеног остваривања енергетске независности.

2. Ангажовање са државама-чланицама ЕУ које подржавају проширење
Србија би требало да продуби односе са земљама као што су Мађарска, Аустрија и Италија, док би Немачкој могла понудити стратешке економске уступке како би ублажила њено скептично становиште. Председавање Кипра Саветом ЕУ 2026. године представља важну прилику за унапређење преговора о приступању.

3. Прагматична политика према Косову
Спровођење Заједнице српских општина (ЗСО) – подржане и од стране САД и ЕУ – треба да буде основни предлог Србије у процесу нормализације. Споразум који би се реализовао по фазама и заснивао на аутономији омогућава избегавање пуног признања, а истовремено штити политичка права Срба на Косову.

4. Економска диверсификација
Смањење ослоњености на Кину и Русију захтева:

• Ширење Споразума о слободној трговини са земљама Залива и Латинске Америке,

• Повећање транспарентности у регулисању страних директних инвестиција,

• Настојање да се обезбеди делимичан приступ јединственом тржишту ЕУ.

5. Одбрамбена сарадња без чланства у НАТО
Иако задржава војну неутралност, Србија продубљује сарадњу са САД и ЕУ кроз заједничке обуке, мисије очувања мира и партнерства попут Програма партнерства Србија–држава Охајо, који је постао пример успешне сарадње. Континуирано учешће у мировним мисијама УН и ЕУ, билатералне вежбе са америчким снагама и повећање интероперабилности – без формалног чланства у НАТО – позиционирају Србију као поузданог, али стратешки независног актера у безбедности региона и света.

6. Искористити ангажман САД
Србија треба да се позиционира као кључни партнер САД на Балкану кроз:

• Диверсификацију енергетских извора,

• Спровођење антикорупцијских реформи,

• Проширење пословне сарадње кроз Економски дијалог Србија–САД.

Стратешка мапа пута за период 2025–2030

Да би ова свеобухватна стратегија постала оперативна, Србија треба да спроведе следећих шест корака:

• Корак 1: Финализовати енергетске споразуме са Азербејџаном и Грчком како би се смањила зависност од Русије.

• Корак 2: Предложити оквир „Специјалног статуса“ за Србе на Косову кроз пуну примену ЗСО (Заједнице српских општина).

• Корак 3: Продубити билатералне односе са државама чланицама ЕУ које не признају Косово, ради неутрализације притиска у вези са статусом Косова.

• Корак 4: Обезбедити делимичан приступ јединственом тржишту ЕУ као облик ране економске интеграције.

• Корак 5: Привући транспарентне америчке инвестиције које ће заменити нетранспарентне кинеске инфраструктурне пројекте.

• Корак 6: Добити формалну мапу пута за приступање ЕУ, са јасно дефинисаним условима и роковима.

Србија се налази на стратешкој раскрсници, а њена европска будућност зависи од тога колико ефикасно може да делује у новонастајућим трансатлантским променама и регионалним нестабилностима. Комбинујући прагматично усклађивање са пажљивим дипломатским балансирањем, Србија може напредовати ка чланству у ЕУ, а притом очувати националне интересе.