Спољнополитичка стратегија Србије за проактивно ангажовање са Сједињеним Америчким Државама

Објављивањем Националне безбедносне стратегије Сједињених Америчких Држава у децембру 2025. године, глобална јавност добила је јаснији увид у стратешку рекалибрацију коју Вашингтон намерава да спроведе. Иако је документ по својој природи усмерен на глобални ниво, ова анализа се фокусира на Европу, а посебно на Југоисточну Европу, где се налази и Србија. Пажљиво читање стратегије открива значајан маневарски простор за државе региона, укључујући Србију, да продубе своје односе са Сједињеним Државама и искористе постојећи политички замах како би се позиционирале као поузданији, конструктивнији и стратешки релевантни партнери.

„Наша свеобухватна политика према Европи требало би да да приоритет јачању здравих држава Централне, Источне и Јужне Европе, кроз трговинске везе, продају наоружања, политичку сарадњу, као и културне и образовне размене.“ — Национална безбедносна стратегија 2025, стр. 27

Србија се, у самом праскозорју 2026. године, налази на стратешкој прекретници, са јединственом приликом да редефинише своју спољну политику и учврсти се као кључни стратешки партнер Сједињених Америчких Држава на Западном Балкану. Као највећа економија у региону и значајан политички актер, Србија може да искористи актуелни геополитички замах, обележен обновљеним ангажманом САД и убрзаним напорима европских интеграција, како би усвојила проактивну, реалистичку спољнополитичку стратегију. Овај документ предлаже свеобухватну стратегију која усклађује интересе Србије и Сједињених Држава, надовезујући се на недавно најављено покретање Стратешког дијалога Србија–САД и фокусирајући се на кључне области: енергетску сарадњу, са посебним нагласком на обновљиве изворе енергије и ЛНГ, сарадњу у области безбедности и сајбер-безбедности, развој дигиталне инфраструктуре, као и одбрамбено-војно усклађивање. Стратегија истиче потенцијалну улогу Србије као стожера регионалне стабилности и првог линијског партнера у супротстављању злонамерном страном утицају.

Стратешки контекст

Током протекле године, промене у глобалној и регионалној динамици створиле су повољан контекст за Србију да изврши рекалибрацију своје спољне политике. Рат у Украјини и интензивирана конкуренција великих сила оголили су ризике политике „седења на две столице“ и повећали вредност чврстих и поузданих партнерстава. Западне силе поново усмеравају пажњу на стабилност Југоисточне Европе, препознајући да нерешена балканска питања могу подривати ширу европску безбедност. Стабилан Балкан, усклађен са Европском унијом, посматра се као кључан елемент јачања одбрамбене и енергетске безбедности Европе.

„Већа и снажнија Европа представља безбедносну гаранцију за све нас. Будућност Украјине, Молдавије и Западног Балкана лежи у Европској унији, и управо зато морамо заједно радити на поновном уједињењу Европе.“ — Урсула фон дер Лајен, 10. септембар 2025.

Истовремено, нова администрација Сједињених Америчких Држава у 2025. години изоштрила је свој фокус на Источну Европу. Ова промена одражава јасну реалистичку рекалибрацију у Вашингтону. Примарни интерес САД у Европи сада је подела терета и одговорности, а не отворено и неограничено пружање безбедносних гаранција. У том контексту, државе Источне Европе посебно се добро уклапају у овај приступ, имајући у виду њихову стабилну издвојеност за одбрану, висок ниво безбедносне свести и вредносне оквире који су у великој мери усклађени са ставовима актуелне америчке администрације.

У таквом контексту, Србија — која од почетка рата у Украјини води суптилну, али јасно про-западно оријентисану спољну политику — суочава се са реалним стратешким отварањем. Кроз континуирана улагања у одбрану (2,6% БДП-а, практичну сарадњу са НАТО-ом (Партнерство за мир) и јасну обавезу да енергетски сектор врати под националну контролу, уместо да остане изложен злонамерном руском утицају, Србија је већ слала недвосмислене сигнале о свом правцу кретања. Оно што сада недостаје јесте формална спољнополитичка стратегија која би ове принципе консолидовала и потврдила. Такав документ би отклонио нејасноће, смањио простор за спекулације и јасно позиционирао Србију као озбиљног, предвидивог партнера Сједињених Држава и шире западне заједнице.

Кључни интереси и циљеви

За Србију, основни национални интереси који чине темељ стратешког партнерства Србије и Сједињених Америчких Држава обухватају:

• Очување националне безбедности и обезбеђивање дугорочне политичке и економске стабилности

• Подстицање економског развоја, инвестиција и технолошке модернизације

• Обезбеђивање енергетске безбедности, диверзификације и смањење изложености злонамерним спољним утицајима

• Заштиту сајбер-простора и критичне инфраструктуре, укључујући енергетске, транспортне и дигиталне системе

• Стабилизацију Западног Балкана, са посебним нагласком на Косово и конструктивне односе са суседним државама

Примарни оквир за унапређење ових заједничких интереса представља најављени Стратешки дијалог између Србије и Сједињених Америчких Држава. Вашингтон овакве дијалоге покреће селективно и искључиво са државама које препознаје као релевантне и способне актере у свом регионалном контексту. Укључивање Србије одражава растуће признање САД њене стратешке тежине на Западном Балкану, нивоа издвајања за одбрану и безбедносне сарадње, као и способности да утиче на регионалну стабилност. Овај механизам пружа структуриран канал за усклађивање приоритета, смањење нејасноћа и прелазак са ад хок сарадње на предвидивије и суштински значајно партнерство.

Министар спољних послова Србије Марко Ђурић са државним секретаром Сједињених Америчких Држава Марком Рубиом, 6. август 2025.

У том контексту, позиција Сједињених Америчких Држава изнета у Националној безбедносној стратегији за 2025. годину посебно добро одговара Србији. Вашингтон сигнализира спремност да понуди повољнији трговински третман, сарадњу у области технологије и набавке у сфери одбране партнерима који су вољни да преузму већу одговорност за сопствену безбедност и да се ускладе са америчким стандардима, укључујући и контролу извоза. Пут којим Србија иде, обележен повећаним улагањима у одбрану, практичном сарадњом са НАТО-ом и напорима да поврати контролу над својим енергетским сектором, јасно је позиционира у оквиру ове категорије партнера.

„Сједињене Америчке Државе биће спремне да пруже подршку, потенцијално кроз повољнији третман у трговинским питањима, размену технологија и набавке у области одбране, оним државама које су спремне да преузму већу одговорност за безбедност у свом окружењу и да ускладе своје контроле извоза са нашим.“ — Национална безбедносна стратегија 2025, стр. 12

Регионална улога Србије: стабилизујући ослонац

Као највећа (БДП од око 100 милијарди долара у 2025. години) и најмногољуднија држава (6,7 милиона становника) на Западном Балкану, Србија неизбежно носи несразмерно велику одговорност за стабилност и правац развоја региона. Њена економска тежина, централни географски положај и инвестицијама вођен развој инфраструктуре значе да политичке одлуке Београда имају директне регионалне последице. Србија која је економски динамична и усклађена са западним стандардима може деловати као покретач раста, интеграције и стабилности широм Балкана, док би продужена политичка неодређеност или удаљавање од Запада неминовно успорили европски пут региона и подрили безбедност.

Србија остварује своју стабилизујућу улогу на Западном Балкану пре свега кроз оно што чини, а не кроз декларативну реторику. Она одржава пуне дипломатске односе са суседима, подржава регионалне оквире сарадње под покровитељством ЕУ као што су Берлински процес, Отворени Балкан и ЦЕФТА, и функционише као највећи трговински партнер и економски ослонац региона. Кроз ове механизме Србија доприноси мобилности радне снаге, трговинској интеграцији и економској међузависности — факторима који су кључни стабилизатори у региону суоченом са демографским падом и емиграцијом. Истовремено, Србија је показала континуирану спремност за конструктивно учешће у процесима заснованим на дијалогу (са Приштином, уз спровођење око 80% договорених одредби Бриселског споразума).

Енергетска сарадња ка безбедности и одрживости

Постизање енергетске безбедности представља камен темељац стратешког преусмеравања Србије ка Западу. Деценијама је Србија у великој мери зависила од једног снабдевача — Русије — када је реч о природном гасу, што ју је чинило рањивом на поремећаје у снабдевању и геополитичке притиске. Нови приступ даје приоритет диверзификацији енергетских извора и партнера, са фокусом на развој обновљивих извора енергије и увоз течног природног гаса (ЛНГ) као два комплементарна стуба. Споразум о енергетској сарадњи између Сједињених Америчких Држава и Србије из септембра 2024. године представљао је прекретницу: он обавезује обе стране на проширење могућности за америчке инвестиције у енергетски сектор Србије и на подстицање зелене транзиције српске економије. Овај вишегодишњи напор, који укључује више америчких агенција, не само да олакшава прелазак Србије ка чистим изворима енергије (соларној, енергији ветра, хидроенергији и потенцијално нуклеарној), у складу са климатским стандардима ЕУ, већ и јача билатералне односе као де факто стратешко партнерство. Применом високих стандарда транспарентности и отворености у енергетским пројектима, Србија може обезбедити да се нова енергетска инфраструктура финансира и гради у сарадњи са поузданим партнерима, а не кроз нетранспарентне аранжмане који често прате злонамерне утицаје.

Подсекретар Сједињених Америчких Држава Хосе В. Фернандез и министар спољних послова Србије Марко Ђурић потписују Споразум о стратешкој енергетској сарадњи Србије и САД у Вашингтону (септембар 2024), што представља значајан корак ка јачању енергетске безбедности Србије и њене зелене транзиције.

Приоритетна иницијатива у оквиру ове стратегије јесте обезбеђивање алтернативних рута снабдевања гасом. Србија већ гради интерконекторе (нпр. преко Бугарске) који ће јој омогућити приступ ЛНГ терминалима у Грчкој (Александруполис), као и гасу из цевовода из Азербејџана, чиме се смањује зависност од руских гасовода. Подршка Сједињених Америчких Држава овим напорима је од кључног значаја, било кроз дипломатију која олакшава регионалне енергетске пројекте, било кроз улагања америчких компанија у гасну инфраструктуру и складишне капацитете Србије. Ослањањем на ЛНГ (укључујући и потенцијални увоз америчког ЛНГ-а) и повезивањем са мрежама Јужног гасног коридора, Србија може постићи отпорнију и конкурентнију структуру снабдевања гасом. Овај процес би могао бити додатно убрзан имајући у виду да је Мађарска (сусед Србије) потписала петогодишњи уговор о снабдевању течним природним гасом (ЛНГ) са Сједињеним Америчким Државама, по којем ће компанија Chevron испоручити укупно око 2 милијарде кубних метара америчког ЛНГ-а током наредних пет година (приближно 400 милиона м³ годишње).

Паралелно с тим, Србија је спремна да убрза пројекте у области обновљивих извора енергије. Америчке и европске компаније показују велико интересовање за улагања у обновљиве изворе на Балкану — од соларних паркова (највећи соларни пројекат у Србији, уговор са UGT Renewables и Hyundai Engineering) до хидроенергетике (Ђердап 3). Стратешки дијалог са Вашингтоном може додатно подићи ниво сарадње у областима као што су модернизација електроенергетске мреже, технологије енергетске ефикасности, па чак и иновације у нуклеарној енергији, кроз разматрање дугорочних опција попут малих модуларних реактора, уз строго поштовање безбедносних и нуклеарно-неширећих стандарда.

Безбедносна и сајбер-безбедносна сарадња

Јачање сарадње са партнерима из Сједињених Америчких Држава и НАТО-а унапредило би способност Србије да се супротстави дезинформацијама, илегалним финансијским токовима и сајбер-претњама које експлоатишу регионалне рањивости. Централни стуб ове сарадње требало би да буде сајбер-безбедност и заштита критичне инфраструктуре, што је експлицитно наглашено у Националној безбедносној стратегији САД за 2025. годину, уз потребу да савезници заједнички делују у борби против „технолошке крађе, сајбер-шпијунаже и других непријатељских економских пракси“.

У том контексту, подршка Сједињених Америчких Држава модернизацији сајбер-одбране Србије — кроз обуке, размену информација и институционалну сарадњу — добија јасан стратешки значај. Посебно важан корак представља улога америчке EXIM банке као партнера у транзицији Србије ка 5G мрежи, што означава значајан пробој у билатералној сарадњи. Ово је значајно не само зато што подржава развој безбедне дигиталне инфраструктуре усклађене са западним стандардима, већ и зато што представља један од првих случајева у којима су Сједињене Америчке Државе активно подржале развој мрежа нове генерације у Источној Европи, при чему је Србија постављена у само средиште тог напора.

„Телеком Србија је први оператeр у Европи који ће до краја године успоставити сарадњу са америчком EXIM банком“ — Владимир Лучић, генерални директор Телекома Србија, 20. септембар 2025.

У ширем домену безбедности, продубљена сарадња са Сједињеним Америчким Државама омогућила би Србији да ефикасније одговори на изазове организованог криминала, илегалне трговине и тероризма који већ дуго погађају Западни Балкан. Упркос географској удаљености, сарадња Србије и САД у области граничне и унутрашње безбедности већ је суштинска и институционализована. Три постојећа оквира су посебно релевантна. Споразум о узајамној помоћи у царинским питањима (CMAA) омогућава структурирану размену информација у борби против кријумчарења, трговине људима и царинског криминала. Програм Контрола извоза и повезана безбедност граница (EXBS), који спроводи Стејт департмент САД, јача капацитете српске царине и граничне полиције кроз обуке и техничку помоћ, нарочито као одговор на рањивости које су постале видљиве током миграционих таласа. Програм државног партнерства (SPP) са Националном гардом савезне државе Охајо, иако није директно усмерен на границе, унапређује интероперабилност и оперативну спремност, чиме посредно јача и капацитете граничне безбедности.

Ови механизми нису осмишљени искључиво око илегалних миграција, али значајно доприносе управљању миграцијама тако што циљају омогућавајуће екосистеме — кријумчарске мреже, руте трговине људима и регулаторне празнине. Имајући у виду стратешки положај Србије у европској архитектури граничне безбедности, наредни корак требало би да буде прелазак са фрагментиране сарадње ка систематичнијем и структурираном оквиру.

Сједињене Америчке Државе могле би да предводе Иницијативу за безбедност граница Западног Балкана, која би координисала оперативне активности, размену обавештајних података и усклађивање политика, уз истовремено подстицање дубљих безбедносних веза Србије са партнерима из Источне Европе. Географски положај Србије, њено искуство и институционални капацитети стављају је у повољну позицију да делује као регионално чвориште за управљање миграцијама и сузбијање кријумчарења, при чему би подршка САД и Европске уније истовремено јачала регионалну стабилност и европски пут Србије. Ефикасна сарадња не мора нужно бити финансијске природе, јер циљани трансфер експертизе из америчких агенција као што су CBP и ICE може значајно ојачати српске граничне капацитете. Сарадња у области технологије, укључујући биометријске системе, праћење миграција засновано на вештачкој интелигенцији и надзорне алате, додатно би повећала оперативну ефикасност.

Одбрамбено и војно усклађивање

Иако Србија формално одржава политику војне неутралности, емпиријски подаци показују континуирано и мерљиво продубљивање одбрамбене сарадње са Сједињеним Америчким Државама и партнерима из НАТО-а. Већ до 2017. године, Србија је реализовала 44 заједничке војне вежбе са државама чланицама НАТО-а, од чега конкретно 44 са Сједињеним Америчким Државама, у поређењу са свега 6 вежби са Русијом — диспропорција која се од тада само додатно продубила (при чему је број вежби са Русијом у међувремену пао на нулу). Овај тренд је додатно оснажен активним учешћем Србије у оквиру НАТО програма Партнерство за мир, кроз 23 документоване вежбе, као и кроз водеће мултинационалне маневре попут Platinum Wolf 2023, 2024 и 2025, усмерене на операције подршке миру и унапређење интероперабилности. Посебно је значајна вежба Platinum Wolf 25, која је окупила више од 700 припадника из Србије, Сједињених Америчких Држава, земаља чланица НАТО-а и регионалних партнера, чиме је значајно унапређена тактичка координација и међусобно оперативно разумевање.

Мултинационална тактичка вежба „Platinum Wolf 25“ одржана је у периоду од 12. до 27. јуна 2025. године на локацији South Base, у близини Бујановца.

Поред тога, Програм државног партнерства Србије и Националне гарде Охаја, који српски и амерички званичници више пута описују као моделски и изузетно успешан облик сарадње (један од 62 програма које америчке оружане снаге имају са државама широм света), обезбеђује трајну институционалну основу за обуке, размене и унапређење интероперабилности. Сагледани заједно, обим, континуитет и структурисаност ових ангажмана јасно показују да је реална одбрамбена сарадња Србије превасходно усмерена ка западним партнерима, а не ка Русији, позиционирајући Србију као војно неутралну, али практично усклађену и стратешки поуздану државу која доприноси регионалној безбедности у складу са америчким и евроатлантским стандардима.

„Као начелник Бироа Националне гарде имам прилику да сагледам 62 партнерства широм света, у оквиру свих борбених команди. Партнерство између Србије и Охаја представља однос са државом која снажно жели да остварује интеракцију са Сједињеним Америчким Државама. Управо та хемија чини ово једним од најистакнутијих партнерстава које сам имао прилику да посматрам.“ — генерал ваздухопловства Крејг МакКинли, начелник Бироа Националне гарде, 2010.

Ово кретање ка западној интеграцији у области одбране додатно је ојачано одлуком Србије да набави 12 француских борбених авиона Rafale, у оквиру уговора вредног 2,7 милијарди евра, чиме се модернизује ратно ваздухопловство кроз увођење летелица западне производње и јасно сигнализује удаљавање од ослањања на застареле совјетске системе. Српска одбрамбена индустрија је такође комерцијално активна, при чему су индиректне испоруке муниције Украјини званично достигле износ од 800 милиона долара. Поред тога, Србија је постала један од ретких европских извозника муниције у Израел, са извозом у 2025. години који је премашио претходне рекорде (55,5 милиона евра), као и потписивањем значајног уговора о набавци наоружања са израелском компанијом Elbit Systems, који обухвата куповину ракетних артиљеријских система PULS и извиђачких беспилотних летелица Hermes 900, у укупној вредности од приближно 335 милиона долара у 2025. години. Ови потези додатно потврђују растуће комерцијалне везе Србије са западним одбрамбеним тржиштима.

Израелски ракетни системи PULS и беспилотна летелица Hermes 900 први пут су јавно представљени током велике војне параде „Снага јединства“ у Београду (20. септембар 2025. године).

Спољнополитичко усклађивање и баланс

Наслеђена доктрина „четири стуба“ (балансирање између ЕУ, САД, Русије и Кине), која је у протеклој деценији усмеравала српску дипломатију, постаје неодржива како се Србија приближава чланству у Европској унији и продубљује интеграцију са Западом. У новој ери, водећи принцип Београда требало би да буде западна оријентација уз селективан баланс: одржавање прагматичних односа са свим великим силама где је то могуће, али уз јасно приоритизовање усклађивања са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом по кључним стратешким питањима. Ова промена је већ у току. Од почетка руског рата у Украјини, некада интензивна сарадња Србије са Москвом и Пекингом видљиво је охлађена на међународној сцени, при чему Србија показује већу уздржаност у гласањима у УН и уздржава се од нових стратешких договора који би могли угрозити европске безбедносне интересе. Порука је јасна — темељи старог приступа „четири стуба“ „некомпатибилни су са Србијом као чланицом ЕУ“, што захтева „нову визију односа Србије са Русијом и Кином, са јасно постављеним црвеним линијама усклађеним са интересима Србије“.

У оквиру ове стратегије, Србија би требало јасно да потврди своју посвећеност европским интеграцијама као свом највишем спољнополитичком циљу. Чланство у Европској унији не представља само дугорочно сидро просперитета и демократског развоја Србије, већ и природно допуњује стратешке циљеве Сједињених Америчких Држава у Европи. Америчка политика континуирано подржава европски пут Западног Балкана, посматрајући проширење ЕУ као стабилизујући фактор. Да би убедила скептичне чланице ЕУ у своју спремност, Србија мора показати већи степен усклађености са заједничком спољном и безбедносном политиком Европске уније. То може подразумевати постепено придруживање појединим позицијама или санкцијама ЕУ — на пример, увођење симболичних санкција одређеним руским субјектима, како би се послала јасна порука да Србија неће активно подривати западни одговор на агресију. Истовремено, то значи и наставак унутрашњих реформи у области владавине права и управљања, будући да су ови сегменти предуслови за приступање ЕУ и да су у оквиру Стратешког дијалога Србија–САД препознати као области за продубљену сарадњу. Брисел је у последње време интензивирао ангажман на високом нивоу са Београдом ради убрзања приступних преговора, а јасно западно оријентисана спољна политика Србије директно би одговорила на једну од кључних забринутости држава чланица ЕУ — страх да би Србија, у супротном, могла постати „тројански коњ“ ривалских сила унутар Уније.

Када је реч о Кини, Србија би требало да усвоји приступ опрезног ангажовања. Кина је била значајан инвеститор у српску инфраструктуру и партнер у технолошким пројектима. Те економске везе не морају бити прекинуте преко ноћи. Међутим, Србија ће „диверсификовати своје изворе финансирања“ и избегавати зависност од било ког појединачног кредитора. Будућа сарадња са Пекингом требало би да буде ограничена на области које не угрожавају западну интеграцију Србије, као што је несензитивна инфраструктура која поштује високе стандарде транспарентности. У секторима од кључног значаја за националну безбедност (телекомуникације, одбрана, напредне технологије), Србија ће „де-ризиковати“ кинески утицај, опредељујући се за западне алтернативе или строге процесе провере.

Када је реч о Русији, историјске, верске и културне везе Србије са Москвом су дубоке, а руска подршка по питању Косова (кроз право вета у Савету безбедности УН) дуго је представљала један од стубова српске дипломатије. Ипак, Србија може одржавати односе са Русијом искључиво у јасно дефинисаним оквирима. Ова стратегија подразумева да неће бити нове војне сарадње са Русијом (имајући у виду међународне санкције и потребу усклађивања са безбедносном политиком ЕУ), наставак диверзификације у односу на руске енергенте, као и инсистирање да сваки облик сарадње (било у трговини или култури) не крши режим санкција Европске уније.

Коначно, Србија неће напустити своје везе са ширим светом, напротив, Србија усклађена са Западом може бити још ефикаснији мост ка Глобалном југу. Захваљујући наслеђу Покрета несврстаних, Србија ужива значајан углед и добру вољу у бројним земљама Азије, Африке и Латинске Америке. Уместо да се ово посматра као противречност стратегији усклађивања са Сједињеним Америчким Државама, Србија може да искористи ове глобалне везе за подстицање сарадње са тим земљама и чак да делује као канал за амерички ангажман у тим регионима. На пример, Србија може делити своја развојна искуства, подстицати контакте међу људима и заговарати одређене позиције у оквиру међународних институција на начин који допуњује западну дипломатију. Оваква уравнотежена дипломатија, јачање западне оријентације уз задржавање глобалне перспективе, повећава међународни углед Србије као новонасталог средњег актера са јединственом стратешком вредношћу.

Стратешке препоруке

Како би се ова стратегија преточила у конкретну акцију, за доносиоце одлука у Србији, у блиској координацији са америчким партнерима, препоручују се следећи кључни кораци и иницијативе:

1. Институционализовати Стратешки дијалог Србија–САД — организовати и даље развијати дијалог у структуриран и резултатски оријентисан оквир. То би требало да укључи један стратешки састанак на високом нивоу сваких шест месеци, уз кварталне састанке тематских радних група које би обухватале енергетику, безбедност, одбрану и економску сарадњу. Од самог почетка потребно је успоставити јасне временске рокове и мерљиве показатеље за спровођење договорених циљева, уз подршку заједничког секретаријата или механизма за праћење, задуженог за праћење напретка, координацију између институција и обезбеђивање континуитета и одговорности.

   
   

2. Финализовати и спровести пројекте диверзификације енергетике — Енергетска стратегија Србије треба јасно да да приоритет диверзификацији у односу на зависност од Русије и да одлучно крене ка више безбедних рута снабдевања. То подразумева пуно коришћење и даље проширење приступа ЛНГ-у преко Александруполиса, повећање уговорених количина гаса из Азербејџана путем гасовода, као и разматрање додатних гасних коридора, укључујући правце преко Румуније, уз опцију увоза америчког ЛНГ-а у складу са тржишним условима. Паралелно с тим, Србија треба да настави отварање сектора обновљивих извора енергије за америчке компаније кроз транспарентне и конкурентне тендере за ветроелектране, соларне капацитете и батеријска складишта, уз истовремену модернизацију електроенергетске мреже како би могла да апсорбује ове изворе.

   
   

3. Нуклеарна сарадња — Уколико услови у будућности то дозволе, сарадњу са америчким или другим западним партнерима требало би разматрати и у области нуклеарне енергије (класични реактори, мали модуларни реактори — SMR, или нуклеарно гориво), уз пуно усклађивање са западним стандардима и додатно јачање укупне енергетске безбедности и стратешке оријентације Србије.

   
   

4. Покренути иницијативу за сајбер-безбедност и борбу против дезинформација Надовезујући се на већ солидну и углавном позитивну технолошку сарадњу између Србије и Сједињених Америчких Држава, наредни корак требало би да буде продубљивање партнерстава у области сајбер-безбедности и отпорности система. У сарадњи са америчким агенцијама, Србија може ојачати заштиту своје критичне дигиталне инфраструктуре кроз заједничке обуке, размену експертизе и стандардизоване безбедносне процене усклађене са најбољим америчким праксама. Ово би могло укључити и оснивање Центра изврсности за сајбер-одбрану у Београду, обуку српских сајбер-стручњака, као и спровођење безбедносних ревизија критичних мрежа у складу са препорукама САД.

   
   

5. Унапредити одбрамбену сарадњу без формалних савеза — Продубити војну сарадњу кроз повећање броја и обима заједничких вежби, уз увођење структурираног годишњег програма фокусираног на мировне операције, инжењерију, хуманитарну помоћ и друге неофанзивне мисије. Локације за обуке требало би да се ротирају између Србије и америчких база у Европи, док би Програм државног партнерства могао бити проширен и ван Националне гарде Охаја, укључујући додатне америчке јединице за специјализоване обуке, попут сајбер и медицинских капацитета. Истовремено, Србија би требало да настави са улагањима у професионално војно образовање, слањем официра на курсеве у САД и ангажовањем америчких саветника у оквиру српских одбрамбених институција, чиме се јача интероперабилност и дугорочно међусобно поверење.

   
   

6. Постепено усклађивати спољну политику са ЕУ и САД — Развити и објавити прву писану Спољнополитичку стратегију Србије, која би јасно дефинисала међународно позиционирање земље и смањила стратешку неодређеност. Документ би требало да утврди јасне црвене линије према ривалским силама, да прецизира усклађивање са позицијама ЕУ и САД тамо где се поклапају интереси Србије, и да буде транспарентно комунициран домаћој и међународној јавности. Као мере изградње поверења, Србија може координисати кључне позиције у УН са САД и ЕУ и селективно се усклађивати са режимима санкција. Интензивирање ангажмана са државама које подржавају чланство Србије у ЕУ, нарочито Француском, Италијом, Пољском, Мађарском, Словачком, Чешком, Грчком, Румунијом, Кипром и другима, ојачало би политичку подршку у Бриселу, са циљем обезбеђивања формалне мапе пута за приступање ЕУ са мерљивим показатељима до 2026. године.

   
   

7. План економског и инвестиционог партнерства — Србија би требало да искористи постојећи замах како би привукла транспарентне америчке инвестиције у секторе у којима већ постиже видљиве резултате, пре свега у ИКТ сектору (10% БДП-а, 4 милијарде долара извоза у САД), инфраструктури, чистој енергији, електричним возилима и здравству. Годишњи Инвестициони форум САД–Србија могао би да представља окосницу ових напора, повезујући водеће пројекте у технологији, обновљивим изворима енергије и дигиталним услугама са реформама у складу са ОЕЦД стандардима које унапређују јавне набавке, управљање и поверење инвеститора. Циљ је јасан: заменити нетранспарентне аранжмане висококвалитетним америчким капиталом који јача српску економију, институције и дугорочно стратешко усклађивање.

   
   

8. Јавна дипломатија и културна размена —Како би се овај стратешки заокрет одржао на дужи рок, Србија би требало да улаже у везе међу људима са Сједињеним Америчким Државама кроз проширење Фулбрајт и других стипендијских програма, јачање наставе енглеског језика и подршку америчким културним центрима у Србији, упоредо са јачањем српске културне дипломатије у САД. Истицaње заједничких историјских личности као што су Михајло Пупин, Никола Тесла и друге значајне личности српско-америчког порекла наглашава дубоку, органску повезаност која превазилази дневну политику. Ове везе јачају међусобно поверење и учвршћују партнерство у заједничком интелектуалном и културном наслеђу.

   
   

9. Посета председника САД Београду —Симболичан, али изузетно снажан гест који би учврстио ново поглавље у односима, имајући у виду чињеницу да је последњи председник САД посетио Београд 1980. године, као и да председник Трамп има највиши степен подршке међу европским државама управо у Србији (59%).